Брано Вучетић из села Бјеловац код Братунца био је дјечак од свега девет година 14. децембра 1992. године када су га муслиманске снаге, које су ушле у његово село и убијале све редом, чак и домаће животиње, заробиле и у заробљеништву држале 56 дана.

Вучетић се присјећа да је напад на његово село почео у јутарњим часовима артиљеријом, након чега је муслиманска војска ушла у село и убијала све редом, пише у монографији "Дјеца жртве рата 1991-1995", у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

- Напад је ишао из два смјера из правца ријеке Дрине и са околних брда. Мене је напад затекао у кући првих комшија. Након уласка у село почели су да нас дозивају да се предамо, али ми нисмо смјели да се предамо и нисмо се предавали - истиче Вучетић.

Вучетић наводи да су мислили да ће да се спасу ако буду ћутали и не буду предавали, али су почели да им довикују да ће да их кољу, пале и пеку живе.

Према његовим ријечима, послије тога још више су се уплашили, а муслиманска војска је потом бацила једну, па другу бомбу од које су били рањени он и Мира Филиповић, мајка малољетне дјеце.

- Након бачене бомбе ја сам остао без свијести десетак минута, а након што сам дошао свијести видио сам да сам сав крвав. Када смо се мало сабрали, Мира, њено двоје малољетне дјеце и ја отишли смо у поткровље куће. Војници су нас пронашли у поткровљу и један од њих је мене спустио у приземље и ставио на кревет - присјећа се Вучетић.

Вучетић свједочи да су након два часа дошла два војника у кућу, завезала их и рекли да ће да их кољу, оштрећи нож пред њима, те говорећи на који начин ће да их кољу.

Он наводи да су имали срећу да преживе јер се након неког времена појавио војник кога су звали Миш који је препознао Миру, јер је био њен школски друг, а затим су их одвезали и пустили.

Вучетић истиче да су у овој акцији муслиманских снага поред села Бјеловац нападнута и села Сикирић и Лозничка Ријека, истичући да је укупно у ова три села убијено 109 цивила од чега само у Бјеловцу 59.

- Најстарија жртва била је осамдесетогодишња Злата Јовановић, чији су син Милан и унука Раденка убијени испред куће. Тако је у једном дану само из ове породице нестало три генерације - наглашава Вучетић.

Према његовим ријечима, старица Божана Остојић се и даље води као нестала, најмлађа жртва био је петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а убијени су и годину старији Слободан Петровић, те седамнаестогодишњи Миленко Вучетић.

Он наводи да је већина српских кућа спаљено, а имовина опљачкана, а ни до данас ова села нису у потпуности обновљена.

Вучетић каже да су за њега, осмомјесечног Немању Филиповића и двоипогодишњој Оливери Филиповић муслимански војници рекли да ће накнадно одлучити шта ће са њима.

- Када смо излазили из те куће мене је засуо рафал и том приликом сам још једном рањен. Сав сам био у крви. Помакли смо се неколико метара кроз двориште, стао сам уз једну стабло воћа и у том тренутку сам видио свога брата Миленка како непомично лежи. Нисам имао снаге да му приђем. Видио сам још мртвих људи у дворишту - свједочи Вучетић.

Вучетић се присјећа да је ускоро почео да пада снијег да је био бос и да је ипак успио да пронађе велике чизме поред плота и да их обује прије него што су наставили пут.

- Успут, уз свјетлост једне од запаљених кућа, препознао сам бабу Злату Јовановић, убијену тамо докле је успјела да стигне бјежећи - истиче Вучетић.

Он наводи да је убрзо изнемогао и пао, а онда су га натоварили на запрежна кола и тако је стигао до муслиманског села Полозника гдје му нису указали медицинску помоћ иако је био рањен, већ су га напротив муслиманске жене и дјеца вријеђали, пљували, ударали и гађали камењем.

Вучетић прича да су их сутрадан одвели у логор у Сребреницу и том приликом су прошли кроз његово село Бјеловац када је имао прилику да још једном види да је све попаљено.

- Када су нас довезли у Сребреницу, раздвојили су нас, тако да су баку Достану оставили у логору полицијске станице, а нас четворо, мене, Миру и њено двоје малољетне дјеце затворили у приватној кући у селу Солоћуша, на улазу у Сребреницу - наводи Вучетић.

У Солућуши каже да му је обријана глава и настављено је његово малтретирање и злостављање, а након што је војницима досадило, извјесни Манџа га је предао својој сестри на чување и она је наставила да га злоставаља.

Вучетић прича да је живот у затвору био тежак, без основних хигијенских услова и са врло лошим и ријетким оброцима, истичући да су спавали на поду са једним ћебетом, добијали по један комад хљеба на дан, те да му није јасно на који начин су преживјела мала дјеца која су била заједно са њима.

- Испитивао нас је Зулфо Турсуновић који је био врло суров, а једном приликом ударио ми је шамар. Радили смо тешке физичке послове. Пали смо у очајно психичко стање, тако да смо почели жељети властиту смрт - истиче Вучетић.

Вучетић се присјећа да су 8. фебруара по њих дошли војници Миш и Манџа и одвели их на размјену у Скелане, а у центру Сребренице узели су и баку Достану коју ја била у врло тешком стању и тај дан су размијењени.

Он наводи да је у заробљеништву провео 56 дана и да се за то вријеме није ни једном пресвукао, нити окупао, нити му је указана помоћ, те да је приликом размјене од чланове српске комисије за размјену сазнао да су му настрадали отац и брат, а затим је одведен у школу у Скелане, потом у Братунац у фабрику "Каолин" гдје га је дочекао Мирин муж.

Брано каже да је живот наставио код тетке и тетка Достане и Ивана Петровића којима је истог дана децембра 1992. године, такође у муслиманској засједи, погинуо двадесетједногодишњи син Младен.

Брано Вучетић рођен је 14. јуна 1983. године у Љубовији, а живио је у насељу Бјеловац, општина Братунац, на породичном имању са оцем Радованом, мајком Радојком и старијим братом Миленком.

У засједи коју су поставиле комшије муслимани 16. септембра 1992 године, у мјесту Залужје, на путу Братунац –Сребреница, међу убијеним Србима који су се враћали са сахране убијена је Бранова мајка Радојка.

Отац га је, потом, послао у Љубовију, на сигурно. Тамо је похађао основну школу и сваког петка долазио кући, у Бјелановац, гдје су му живјели отац Радован и брат Миленко.

Миленко је имао 17 година, али није желио да напусти село. У Љубовију се увијек враћао недјељом, заједно са Миром Филиповић и њеном дјецом.

Ипак, дан прије напада одлучено је да се не враћају, као и обично, него да путују сутрадан, односно у понедјељак ујутро. Наредног дана, 14. децембра 1992. године у јутрањим часовима муслиманске снаге напале су село Бјеловац.

Вучетић је сјећајући се најмилијих преживљавао тешке пубертетске дане и ишаоу Београд код психолога, а на крају се посветио учењу, завршио је средњу машинску школу, али за даље школовање није имао услове.

Више пута су га контактирали истражитељи Хашког трибунала којима је дао неколико изјава. Почетком 2006. године требао је да отпутује у Хаг и да пред судом опише догађаје које је доживио, али до свједочења никада није дошло. Контактиран је из Тужилаштва БиХ, али поново никада није дошло до свједочења.

Брано Вучетић данас је срећно ожењен и има сина Вукана. Жели да има више дјеце, истичући да су дјеца смисао живота и ако Бог да, биће их још.

- Није то освета, него обавеза да живи замијене настрадале Вучетиће који треба да добију насљеднике, да се лоза не прекине, кандило не угаси, сјеме не затре и да једног дана никне нова кућа на спаљеном огњишту у Бјеловцу, односно да живот и радост побиједе несрећу и смрт - поручује Вучетић.

Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица објавио је монографију "Дјеца жртве рата 1991-1995", чији је превасходни циљ да се укаже на бесмисао рата који највеће посљедице оставља на најрањивијима - дјеци.