Источно Сарајево стасало је као снажна урбана цјелина која свједочи о снази сарајевских Срба да опстану и веома брзо економски развију простор на којем битишу, изјавио је Срни историчар Георгије Вулић.

Вулић навео да егзодус српског становништва из сарајевских општина које су након Дејтонског споразума припале Федерацији БиХ /ФБиХ/ представља један од најдраматичнијих догађаја за српски народ крајем 20. вијека.

Усљед атмосфере неповјерења, страха од одмазде, непознаница у погледу безбједности и политичке неизвјесности, каже Вулић, прије три деценије највећи дио српског становништва одлази из Илијаша, Вогошће, Рајловца, Хаџића, Илиџе и дијелова Новог Сарајева, у чему су улогу имале ратне трауме са којима се народ на овом подручју суочавао током претходних година.

- Срби из овог краја настојали су да остане у систему Републике Српске и да судбину дијели са својим народом, па чак и по цијену напуштања својих домова и одласка у непознато. И у тим настојањима српски народ овог краја имао је подршку тадашњег политичког врха Републике Српске. Свим овим дешавањима претходила је херојска одбрана Српског Сарајева, и то у сучељавању са знатно бројнијим ратним противником - истиче Вулић који је истраживач - виши сарадник Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву.

Он указује да је тај процес пресудно обликовао демографску структуру простора који ће касније бити институционално конституисан као Источно Сарајево, будући да је дошло до прилива становништва у онај дио некадашњег Српског Сарајева који је, према слову Дејтона, остао у Републици Српској.

Вулић истиче да је да политички гледано Источно Сарајево постало један од симболичких и административних центара Републике Српске, те напомиње да је демографска концентрација расељених лица допринијела специфичном идентитетском наративу који је и данас присутан у јавном дискурсу на овом подручју.

Он објашњава да доступни извори указују на то да је одлука о исељавању Срба са одбрањене територије прије 30 година била скоро колективно прихваћена као рационалан избор у датим околностима, мада је свакако било и појединаца који су одлучили да остану.

Вулић сматра да историчари морају бити опрезни када одговарају на питање "шта би било да је било" у вези са егзодусом, јер формално-правно Дејтонски споразум јесте гарантовао право на опстанак и безбједност свих грађана.

- Међутим, у пракси, повјерење између етничких заједница било је дубоко нарушено па је постојала теоријска могућност да дио становништва остане, али је питање да ли су политичке елите, међународни представници и локалне структуре имале довољно капацитета да створе услове стварне сигурности и повјерења - наглашава Вулић.

Масовни егзодус сарајевских Срба званично је почео 17. фебруара 1996. године из српских сарајевских општина које су након потписивања Дејтонског споразума припале ФБиХ и трајао је готово до краја марта.

Процјењује се да је 120.000 до 150.000 Срба напустило своје домове у општинама Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Ново Сарајево, а један од најпотреснијих аспеката била је ексхумација и преношење посмртних остатака упокојених на територију Републике Српске.