Некада су се играли напољу, у двориштима, између зграда и по хаусторима, са својим вршњацима осмишљавали игре, без играчака и без сталног надзора. Данас је слободне дјечје игре све мање, а тренинга, школица, играоница све више. А све то, наравно, кошта.

Под будним оком тета или тренера малишани скачу, трче вјежбају, али се мало међусобно играју и друже. У школицама спорта, плеса, пливања, језика, па и менталне гимнастике за школарце, подстиче се развој дјеце, али не и спонтана игра.

Заједничко за већину ових активности данашњих малишана јесте да их родитељи плаћају. Када се све то сабере, неки плаћају и по 100 КМ месечно да би њихова дјеца била физички активна и ментално стимулисана. Родитељи кажу да је то неријетко и цијена коју плаћају да би им дјеца била у контакту са својим вршњацима, посебно у предшколском узрасту. Насеља у којима се дјеца свакодневно друже и играју, па тако и трче, скачу или се баве спортом, данас су више изузетак него правило.

– У насељу гдје живимо мало је друге дјеце, а нема ни неког простора гдје би се они играли. Зато смо ћерку уписали на ритмичку гимнастику кад су јој биле три године, да би се дружила са дјецом и кроз то и играла. То смо плаћали око 40 КМ месечно. То је било у периоду када није ишла у вртић. Сада макар тамо има прилику да буде са вршњацима. Али, свакако размишљамо о некој школи спорта, посебно зими, да би била активна и физички се развијала – каже мама Јелена М. из Бањалуке.

У Бањалуци, а све чешће и другим мјестима, родитељи на овај начин заправо покушавају да обезбиједе предуслове за здрав развој дјетета, а посебно наглашавају потребу да се код дјеце развија моторика.

– Сада дјеца генерално проводе доста више времена за телефоном, а физичка активност им се своди на тренинге. То не мора бити тако ако се дозвољава дјетету да излази са вршњацима и да се игра, да вози бицикл и слично, али је питање колико је то са једне стране могуће у мјестима гдје одрастају, а са друге стране и колико су родитељи отворени за то из страха за њихову безбједност. Осим тога, ми смо све више и друштво које постаје нетолерантно на повишени ниво активности који дјеца имају. Ми смо се играли по становима, посјећивали међусобно, али и трчали по стубиштима и нисмо сметали комшијама, али не знам ко би то данас дозволио дјеци. Зато су и родитељи приморани да траже алтернативна рјешења, која данас коштају – објашњава психолог Слађана Цвјетковић.

На питање да ли је данас због тога угрожен развој дјеце, чији родитељи не могу да им приуште све те активности, она истиче да није угрожен само ако дијете има могућност да излази вани и да се у свом слободном времену дружи и игра са вршњацима. За дјецу је, објашњава, врло важан емоционални и социјални развој, а она се у том погледу развијају када су у контакту једни са другима и када су у игри.

– И било би најбоље да је та игра без надзора одраслих, дакле спонтана игра, што им често данас недостаје – каже Цвјетковићева.

Дјеца углавном кажу да уживају у школицама које посјећују, али посебно ако им је дозвољено да се  играју.

– Свиђа ми се школица јер тамо трчимо, забавно је. Имам тамо и пуно другара – каже четворогодишњи Павле из Бањалуке који је недавно кренуо у школицу спорта два пута седмично, по сат времена.

Његови родитељи за то плаћају 40 КМ мјесечно, али његова мама Слађана каже да једино жале што тренинзи не трају дуже, јер се дјеца баш заиграју у вријеме када треба да крену кући. Она се, присјећа се, у детињству, дружила на другачији начин, али то су “била друга времена”.

– Нисмо улазили у кућу, чак и кад је ружно вријеме, морали су родитељи да нас тјерају да уђемо. Зими смо ишли по кућама, дружили се у насељу. Некако је све то било опуштеније, лакше, али моје дијете нема услова за то – каже ова мајка.

Извршни директор центра “Здраво да сте” Александра Штрбац истиче, ипак, да данас постоји много дефиниција “здравог развоја”, у зависности од тога ко нам шта продаје, али је неспорно да су рани раст и развој јако важни, те да посљедице могу бити трајне, ако дијете нема адекватне услове за физички, психички или социјални развој.

– Свједочимо великој поларизацији на пољу бриге о дјеци, која се са једне стране комерцијализује и промовише, а са друге су одређеним групама дјеце ускраћени и основни услови за нормалан живот. Нису ријетке ситуације да је више садржаја доступно само економски јачим слојевима друштва, па често родитељи дјецу укључују у много активности и допунских садржаја, а које им заправо онемогућавају успостављање квалитетних породичних и социјалних интеракција, слободног времена и времена за одмор. А ово је итекако важно за здрав дјечји развој, без обзира што је свака од тих активности сама за себе здрава и повољна – истиче она.

Истовремено, додаје у срединама у којима живе породице слабе економске моћи, и које реално имају већу потребу за подршком, те подршке нема или је сведена само на основно – основну школу и амбуланту.

– Шта се дешава са дјецом и породицама које у таквим срединама и условима имају потребу за додатном подршком у здравом развоју је велика тема коју треба сагледавати из више аспеката. Треба имати на уму да је по Конвенцији о правима дјетета, право на живот, опстанак и развој је један од фундаменталних принципа на којима она почива, и тај развој који се ту помиње је брига државе која је ратификовала Конвенцију, у ситуацији када породица није у могућности да га за своје дијете обезбиједи, без обзира гдје то дете живи, и без било какве дискриминације, дакле за све и једно дијете. Ту се могу и морају укључити, поред званичног система дјечје заштите, и локалне заједнице и удружења и појединци, који ту додатну подршку могу да обезбиједе, али све док она није доступна сваком дјетету, у складу са потребама, нисмо постигли стандард који смо прихватили ратификацијом Конвенције – каже Александра Штрбац.

Подршка је, додаје, посебно важна за дјецу која имају развојних потешкоћа или имају нетипичан развој, али нажалост ни ова врста подршке није једнако доступна сваком дјетету.

 Најмање три сата игре дневно

Дјеци у предшколском узрасту треба омогућити активности до три сата дневно умјереног интензитета и то не морају бити и није пожељно да то буду структуиране активности типа неког спорта и слично. Зато би и предшколске установе требало да имају велико двориште и салу гдје би дјеца могла да се играју. У школском узрасту је, такође, потребна активност дјетету, физичко кретање и зато и данас по школама имамо физичко васпитање као предмет, али ни оно не задовољава у потпуности потребе дјеце за кретањем – каже Слађана Цвјетковић.