Бројне даровите и одважне жене, упркос снажним друштвеним предрасудама, оставиле су дубок траг у српској историји. Као владарке, умјетнице и добротворке, оне су помјерале границе и крчиле пут будућим нараштајима. Њихова истрајност, таленат и одлучност учинили су их пиониркама у областима којима су до тада владали мушкарци.

Са жељом да жене које су мијењале српску историју достојно врати у колективно сјећање, историчарка Љиљана Чубрић, дугогодишња савјетника у Народном музеју Србије, написала је књигу „Знамените жене српске“, у издању Лагуне, у којој је испричала животне приче дванаест Српкиња које су током 19. и у првој половини 20. вијека мијењале друштво.

- То су много више повести о једном времену, о трагичној судбини многих жена – мајки, супруга, кћери, сестара – које су властитом несрећом плаћале цену настајања нове српске државе, цену социјалног и духовног раслојавања српског друштва, цену мукотрпног и спорог стварања српске интелигенције - наводи ауторка.

Међу биографијама су се нашле приче о кнегињи Љубици и краљици Наталији, о Вилхелмини Мини Караџић, Катарини Ивановић, Милици Стојадиновић Српкињи, Катарини Миловук, Надежди Петровић, Делфи Иванић, Јелисавети Начић, Драги Љочић, Милунки Савић, Маги Магазиновић, али и о Београдском женском друштву и Колу српских сестара.

Пионирке у „мушким“ световима

- Окренула сам се женама које су биле пионирке, али с ове женске стране. Управо тај критеријум – бити прва у области којом су до тада владали мушкарци – повезао је кнегиње, краљице, сликарке, лекарке, архитекте и добротворке у јединствену књигу - каже ауторка у разговору за Спутњик.

Тако су своје мјесто у књизи добиле прва српска сликарка Катарина Ивановић, прва професионална пјесникиња Милица Стојадиновић Српкиња, Драга Љочић, прва жена љекар у Србији, као и Јелисавета Начић, прва жена архитекта, чија дјела и данас обликују Београд – од Цркве Светог Александра Невског до степеништа на Калемегдану. 

Мина Караџић – не само „Вукова кћер“

Посебно мјесто заузима Мина Караџић која је, како каже историчарка, у јавности дуго посматрана само као „Вукова кћер“, а мало ко зна да је она била и писац, и преводилац, и друга жена сликар у српској историји уметности.

„Моја прва књига 'Кад си звезда, селе моја' била је посвећена Мини Караџић и Бранку Радичевићу. О Мини и Бранку је засебно било писано и раније, али сам се ја више окренула њиховом приватном животу“, каже Љиљана Чубрић и додаје да је, Мина Караџић, за разлику од многих других жена свог доба, имала срећу да је била удата за образованог човека, Алексу Вукомановића, који је био професор Београдског лицеја и подржавао је у креативном раду.

Управо је истраживање заоставштине Мине Караџић у Музеју Вука и Доситеја у Београду била и полазна тачка за Љиљану Чубрић и подстицај да, бавећи се њеном судбином, преистипита улоге других значајних жена у новијој српској историји.

Трагичне судбине иза великих имена

Иако су многе од ових жена биле образоване, талентоване и храбре, њихове биографије често су трагичне, а један од најпотреснијих примера је судбина Милице Стојадиновић Српкиње, прве професионалне песникиње, коју су у младости, због лепоте и талента, звали „Врдничка вила“. Њен живот је, међутим, завршен у сиромаштву и забораву.

- Она је написала: ‘Браћа су ме прекоравала што сам саморана с књигом остала.’ Никад се није удавала, иако је у њу био заљубљен Његош. Познато је да је он био најлепши човек свога доба, а и она је била врло лепа. Његош је рекао: 'Она појета, ја појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори'. На крају је врло трагично завршила, сама, после смрти родитеља - прича Љиљана Чубрић.

Према њеним ријечима, пјесникиња је била заљубљена у књижевника и дипломату Љубомира Ненадовића, али „неки чудан понос, како је писала у једном писму Вуку Караџићу, није јој дозвољавао да се према њему понаша другачије него сестрински“.

Слика њеног краја, коју биљежи Љубомир Ненадовић, веома је потресна и говори више од сваке историјске анализе:

"Никада нисам могао заборавити један сусрет у Београду, недалеко од зграде Народног позоришта. Ту негде сам је заобишао. Имао сам утисак да ме није ни приметила, кад она поче да ме дозива: 'Господине, господине!' Немадох куд, окретох се: расплетене беле косе убрзо ми приђе. Морам признати да сам био прилично збуњен кад она утишаним гласом рече: дајдер ми четири гроша за ракију. Одмах завучем руку у џеп и извучем један динар, који сам с муком ишчепркао. Пружим јој, а она га узе и умилно ме погледа. Несрећница“.

Борба против предрасуда

Судбине знаменитих српских жена нису зависиле само од историјских ломова – балканских ратова, Великог рата, друштвених преврата – већ и од отпора најближих.

- То је било, пре свега неразумевање околине, па и чланова породице. И заиста су били ретки људи који су их подржавали у њиховим напорима - истиче Љиљана Чубрић.

Чак и када су се школовале у иностранству, враћао их је снажан осјећај дужности према отаџбини. Катарина Миловук, прва високообразована жена у Србији, школована у Русији, основала је 1875. године Београдско женско друштво и борила се за побољшање положаја жена.

- Имала је довољно смелости да оде у Београдску општину да тражи право гласа за жене. Не само за себе, већ за жене уопште. И остала је позната њена реченица: ‘Не знам с каквим су правом мушки присвојили сву власт у своје руке и управљају судбином ове земље без наше сарадње, кад је ова земља и наша колико и њихова. И ми смо деца ове земље, и ми с њом делимо и добро и зло'. Иако је на крају била одбијена, поставила је темељ борби која ће тек касније донети резултате - каже Љиљана Чубрић.

Многе од јунакиња ове књиге своју љубав према отаџбини су исказале као добровољне болничарке у ратовима. Сликарка Надежда Петровић је на ратишту и преминула 1915. године, заразивши се тифусом од рањеника које је његовала у Ваљеву.

Задржати их у спомену

Ауторка је грађу прикупљала из архива, библиотека и музејских фондова, али је књигу писала приступачним стилом, жељећи да историју приближи широј публици.

- Историја јесте један од темеља опште културе човека. Ове жене треба задржати у сећању и треба се бавити проучавањем њихових живота и улоге у српској историји - каже Љиљана Чубрић.

Судбине ових жена – од дворова и академија до болничких соба и заборављених гробова – свједоче о цијени коју су плаћале. Неке су сахрањене без обиљежја. А многима се ни гроб не зна.

- Не зна се гробно место Милице Стојадиновић Српкиње, као ни Катарине Миловук, која је била одликована бројним ордењем. За њен гроб се данас зна само да је негде у Београду. Уочи смрти је тражила да се, када буде сахрањивана, не купују венци, већ да се та средства дају за школовање сиромашних девојака. Милунка Савић је почивала у породичној гробници, иако је одмах по њеној смрти породици обећано да ће бити сахрањена у Алеји великана. Нико им се после тога није јављао - каже Љиљана Чубрић.

Посмртни остаци Милунке Савић су тек четири деценије послије њене смрти пренијети у Алеју великана, уз почасти које је ова хероина Првог свјетског рата заиста заслужила.

Траг знаменитих жена српских ипак постоји – у институцијама које су основале, умјетничким дјелима која су, попут Катарине Ивановић, поклониле своме роду, у школама и друштвима која су отварала врата сиромашним дјевојкама, као и у идејама о ослобађању које су касније генерације успјеле да остваре.

- Волела бих да ме Срби задрже у свом спомену - рекла је Катарина Ивановић када је 15 својих слика и других драгоцености поклонила Народном музеју у Београду.

Књига Љиљане Чубрић је својеврсни одговор на ту молбу и позив да историју погледамо из перспективе жена, имајући у виду да су многе од њих, иако надарене у разним областима, усљед финансијских ограничења или мање одважности, остале у вјечној анонимности.