Неколико дана касније, уредник „Политике“ Живко Милићевић одговорио је гимназијском професору из Тузле сљедећим, нимало бираним ријечима:

Живко Милићевић и данас слови за једног од важнијих уредника најстаријег дневног листа на Балкану. Један је од иницијатора покретања „Политике за децу“ и твораца наше новинске приче захваљујући коме је Бранко Ћопић на страницама „Политике“ најприје објавио своје прве приче, а одмах потом стекао и прву велику списатељску славу.

О гимназијском професору Радовану Јовановићу пак све до недавно не бисмо могли много тога да кажемо. Али захваљујући напорима тузланског Српског културног просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и њиховим суграђанима којима је суштински веома стало до књижевности, али и до тога да културна историја овога града не буде заборављена, ми смо данас у прилици да нашој најширој јавности приближимо лик и дjело Радована Јовановића, човjека који је, како је то у својим „Сјећањима“ написао Меша Селимовић, био „несрећан и након смрти“.

Судбина једне путујуће, исхабане актен-ташне

Јовановић је преминуо у Тузли 11. фебруара 1937, не напунивши ни педесет година. Након што су у неколико новина, укључујући и „Политику“, објављени некролози и извјештаји са посљедњег испраћаја, о Јовановићу у јавности није било помена све до седамдесетих година. Прво је тузлански библиограф Владимир Дивковић у тузлански архив похранио текст „Живот и књижевни рад професора Радована Јовановића“, да би се, убрзо послије тога, у „Споменици 75 година гимназије у Тузли 1899-1974“ нашли текстови Дервиша Сушића и Мустафе Шеховића посвећени сјећању на најдражег професора. Потом су, у размаку од двије деценије, током којих се десио крвави распад Југославије који је печатом трагичних догађаја обиљежио и Тузлу, у овом граду одржане три манифестације у знаку обиљежавања датума Јовановићевог рођења и његове преране смрти.

На самом почетку овог вијека, на околности које ће допринијети да живот и рад још једног вриједног, а несретног појединца са ових простора ипак не нестане у океану нама својствене културе заборава, утицало је и слијегање тла у центру града који лежи на некадашњим рудницима соли. У јесен 2002. почела је да тоне и зграда Скупштине општине Тузла, која је намах евакуисана.

Двије године касније, из здања које ће бити срушено тек 2015, општински чиновници су покупили још нешто од преосталих докумената и ствари. Том приликом је из зграде која тоне изнесена и актен-ташна у којој се налазила писана заоставштина Радована Јовановића, међу којом и његов необјављени роман „Није Дрина крива“. Актовка је спасење у задњи час чекала у просторијама општинског прес-центра, где ју је, не зна се кад, највјероватније донио и оставио доајен тузланског новинарства Бранко Калањ.

Три године касније, историчар књижевности, писац и новинар Фатмир Алиспахић објавио је текст „Иницијатива – Радован Јовановић, заборављен до даљњег“, у коме се први пут помиње идеја Српског грађанског вијећа – покрета за равноправност Тузла да објави избор из књижевног стваралаштва готово сасвим непознатог, како се то каже, завичајног писца. Од те инцијативе у том тренутку није било ништа, али су те 2007. и наредне 2008. одржане књижевне вечери посвећене Радовану Јовановићу, а Алиспахић је на основу материјала пронађеног у актен-ташни почео да склапа комплетну библиографију његових текстова. Ваљало је не само пронаћи све Јовановићеве текстове објављиване у многим међуратним новинама и часописима, већ је требало препознати и оно што му се приписивало, а није било изашло испод његовог пера. Тако је у једном тексту Дервиш Сушић омашком једну пјесму Радета Драинца приписао Јовановићу.

Вријеме је пролазило, материјална подршка култури је, као и готово свуда на подручју некадашње заједничке државе, бивала све мизернија, али су упорни Тузлаци из Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ успјели да 2024. објаве сабрана дјела Радована Јовановића. Тако су у четири тома објављени његови студије и чланци, поезија, проза и роман „Није Дрина крива“. У петом тому обједињени су Јовановићева биографија, библиографија радова објављених за његова живота, дио преписке у којој се налазе и писма с почетка наше приче, те сјећања некадашњих ђака тузланскe гимназије на свога професора историје и географије.

„Без великих професора свијет би пропао“

Тузланска гимназија је једна од оних наших школа кроз чију историју се може сагледати сва мука опстојавања нашега народа под аустроугарском окупацијом, те рађање и сазревање отпора који је послије много жртава и напора донио толико жељену слободу. У клупама гимназије у Тузли сједели су, између осталих, и сâм Радован Јовановић, Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Ђорђе Лазаревић, Младен Стојановић и његов млађи брат Сретен...

У тим годинама пред почетак Првог свјетског рата директор гимназије био је Тугомир Алауповић, који ће одмах по ослобођењу и стварању нове југословенске државе омогућити Иви Андрићу да из Загреба пређе у Београд и запосли се у Министарству вера, гдје је у прво вријеме дијелио канцеларију са Бором Станковићем.

У међуратном периоду, ђаци тузланске гимназије били су Меша Селимовић, Дервиш Сушић, Мустафа Шеховић, али и Гојко Стојчевић – потоњи патријарх српски, господин Павле. Свима њима је професор био Радован Јовановић, а прва тројица су о њему оставила мемоарске записе који су штампани и у књизи која је објављена као пети том његових сабраних дјела.

Млади Меша Селимовић, Гојко Стојчевић и Дервиш Сушић

Меша Селимовић у својим „Сјећањима“ биљежи да му је од гимназијских професора у сјећању најдубље остао управо Јовановић, који му је предавао књижевност, историју и географију. Селимовић га описује као тихог, озбиљног, повученог, болешљивог, па ипак увијек спремног на шалу и разговор. Додаје да је Јовановић био „даровит пјесник, притиснут немаштином и провинцијом“.

„Кад сам доцније дошао у гимназију, као професор“, наставља писац „Дервиша и смрти“, „зблилижили смо се. 'Бјежи одавде!' – говорио је. – Убиће те провинција'. 'Како вас није убила?' – питао сам. 'Ништа ме не питај!', рекао је, и ја сам могао само да наслутим његову драму, обиљежену талентом, сном о успјеху, презиром средине, пићем, сиротињом, оптерећеношћу породицом, свијешћу о безизлазу.“

Селимовић закључује како Јовановићев таленат није потпуно дошао до изражаја:

„Умро је прије овог посљедњег рата, ни до данас нико није прочитао роман који је оставио у рукопису. Неко је несрећан и након смрти...“

Мустафа Шеховић, који ће касније постати љекар, пише да му је сусрет са професором историје Радом Јовановићем био „најуспјелији сусрет у животу“. Јовановић је, каже Шеховић, на часовима нападао „заосталост у свим димензијама“:

„Говорио нам је о правом југословенству израженом у ликовима Гаврила Принципа и другова који су умирали под вјешалима у аустријским казаматима. Сам је био затваран пред Први свјетски рат и пребациван из затвора у Загребу до Сарајева, да на крају казну издржи у мађарском затвору.“

Професор их је, објашњава Шеховић, био освојио знањем и благошћу:

„Својим понашањем уливао је љубав, док други страх. Помагао нам је да пребродимо кризу година и других предмета. Ја не знам од чега је његово срце саздано, али је било нарочито. То срце је куцало до краја љубављу за ученике, свој народ и све људе свијета.“

Настављајући да се сјећа свог најдражег професора, Шеховић каже како је Јовановић заметнуо плодове, али није дочекао бербу. „Да је поживио и дочекао рат, зна се како би и којим примјером служио, не само својим ученицима, него и многима који су били без компаса.“ На самоме крају, Шеховић биљежи да је Јовановић оставио траг у срцима својих ђака, „а то сваки професор не може, па и када жели“. „Без великих професора“, закључује Мустафа Шеховић, „свијет би пропао“.

Вјеран својој списатељској поетици, која га по специфичној, рекли бисмо управо тузланској апартности издваја од многих вриједних послијератних босанскохерцеговачких писаца, Дервиш Сушић се у тексту писаном за гимназијску споменицу усредсређује на портретисање Радована Јовановића као умјетника који заправо није успио да достигне пуну стваралачку зрелост.

Радованова је, каже Сушић, несрећа „што је поетски процвао у најгоре вријеме и на врло неповољном мјесту“. Песник Јовановић је, додаје, тешко „боловао расколе једног оновременог сензибилног и надареног интелигента“. Дервиш Сушић на крају свога текста о дометима књижевног стваралаштва Радована Јовановић признаје како ипак осјећа обавезу да каже неколико ријечи о њему и као „професору и грађанину“.

„Мало је професора“, наставља Сушић, „који ће као он својим ученицима остати у таквом сјећању сатканом од љубави и поштовања. Његова предавања из историје и географије била су далеко изнад уходаног предавачког шаблона, једна по форми као и постави према прописаним садржајима. Не обазирући се на режим у школи што га је здушно градила и будно чувала управа националистичка, монархистичка, полуполицијска, он је патриотска осјећања у дјеце будио прије свега учењем о правди, киван, гњеван нарочито на велможе и њихове потрукуше – од настанка славенских држава до тренутка у коме је предавао...“

Јовановић је, сјећа се писац и његов ђак Дервиш Сушић, живио тихо:

„Често смо га сретали како сам, замишљен шета периферијом. Поздрављали смо га са страхопоштовањем као мало кога, не чудећи се ако, занесен, не чује наш поздрав или нас не примијети.“

„А, све ми горе“

Цио крајњи десни пасус насловне стране „Политике“ за уторак 22. фебруар 1927. године заузима почетак текста „У центру Југославије“, чији је аутор Радован Јовановић. „Звучи нешто мало чудно“, пише Јовановић, „али је истина. 'Својим обликом', прича нам географски уџбеник, 'наша држава личи на један велики неправилан и на угловима зарубљен троугао. Средиште тога троугла је од прилике околина босанске варошице Сребренице'. И, што одмах опажате, чим се скинете, с кола, јест, да се овај, ваљда у свијету јединствени центрум покорава послушно законима физике – мирује, док се све око њега гиба и живи...“

Недалеко од тог центра чије мировање данас има једно сасвим другачије, застрашујуће значење, у селу Тегаре код Братунца, у срезу сребреничком, родио се Радован Јовановић 24. марта 1889. године. Ђак тузланске гимназије постаје 1904. и завршава је 1911, а наредне године одлази у Праг, гдје се на Филозофском факултету уписује на Групу за историју и земљопис.

У Прагу, међутим, остаје само годину дана, јер је због недостатка средстава студије морао да настави у Загребу. Те 1913. објављује и своје прве радове, преводе са њемачког: у издању Српске дионичарске штампарије у Загребу излази Ничеов „Вјерски живот“, а Тисковна накладна задруга из Сарајева штампа књижицу Рихарда Фролиха „Алкохолно питање и радничка класа“.

У загребачком часопису „Вихор“ 1914. објављује песму „С њива“, посвећену Јовану Скерлићу, чија средишња строфа најбоље дочарава расположење младог пјесника и будућег гимназијског професора:

„Мрачан ко облак у ком муња спава
На пољу своме, разбојишту љутом,
Кмет патник стоји, шинут судбом крутом,
Одећа како крст му отешчава,
Док с тамног лица као роса с грана
Одсева туга изгубљених дана.“

Усред рата, 1916. пише пјесму „Вера“ посвећену младобосанцу Мишку Јовановићу, који је учествовао у припремама за атентат на Франца Фердинанда. Бива ухапшен под оптужбом да је у групи Васиља Грђића учествовао у активностима против Монархије, али га усљед недостатка доказа не шаљу на робију, већ га мобилишу у аустријску војску. Као заставник-интендант одлази на руски фронт, да би крај рата дочекао на италијанском фронту, о чему упечатљиво пише у дневничким записима „Од Томбе до Караванки“.

Одмах по ослобођењу и уједињењу, већ 1919, бива постављен за суплента сарајевске гимназије, да би 1921. стигао назад, у тузланску гимназију, у којој ће као професор књижевности, историје и географије радити све до смрти 1937. године. Током школске 1932/33. био је надзорни наставник ђачке литерарне дружине „Петар Кочић“.

За све то вријеме, Јовановић је писао пјесме, кратке приче, новинске чланке, огледе и есеје, које је објављивао у многим домаћим књижевним часописима и листовима. Јовановић је био оснивач и главни уредник часописа за књижевност и умјетност „Средина“. Часопис је излазио у Тузли од 1925. до 1927. и за то вријеме објављено је једанаест бројева, чији се примјерци данас чувају и у Народној библиотеци Србије.

Свој дописнички ангажман у „Политици“ започиње у марту 1926, да би након помињаног сукоба са редакцијом, након пет година паузе, сарадња била настављена 1934. У писму које почетком маја те године шаље Живку Милићевићу жали се на оронуло здравље и немаштину:

„Средстава немам да одем бар на коју нашу клинику да конзултујем љекаре. А, све ми горе. Идем као узет. Морам да радим. Породица је ту. Ако би ми Ви објавили у току маја и јуна неколико фељтона, то би ми било довољно за конзултовање...“

Два мјесеца пред смрт, крајем децембра 1936, Радио Београд у оквиру емисије „Национални час“ емитује Јовановићево предавање „Тузла некад и сад“. Умире у четрдесет и деветој години живота, 11. фебруара 1937. Над његовим гробом, у име Јовановићевих ђака, говор држи Меша Селимовић.

Радован Јовановић је за собом оставио супругу Десу и двоје дјеце. За вријеме Другог свјетског рата у његовој кући, која је била једна од база тузланског илегалног покрета, боравили су Владимир Перић Валтер и Светозар Вукмановић Темпо.

„Нећу остати срамотан“

Некролози посвећени Радовану Јовановићу објављени су у годишњем Извјештају Државне реалне гимназије у Тузли, сарајевском „Прегледу“ и „Политици“. У броју од 12. фебруара 1937. „Политика“  прво извјештава о посљедњем испраћају свог сталног и бунтовног сарадника, који је сахрањен „уз велико учешће грађана и школске омладине“. Након набрајања најважнијих чињеница из покојниковог живота, непотписани аутор овог некролога потом закључује како Јовановићево књижевно стварање није било велико по броју написаних књижевних дјела, „али није било безначајно“: „Све што је написао одисало је топлином осјећања, непосредношћу израза и проживљеношћу.“

Јовановић је за живота објавио књигу пјесама „Талас душе и грч тијела“, студију „Планина и шума у религији и култури“, те историјску скицу „Гимназија у Тузли 1899-1929“. Све остало што је за живота објавио, његове приче, репортаже, новинске цртице и преводи расејано је по међуратној југословенској периодици. Његов једини роман „Није Дрина крива“ чекао је на објављивање готово цио један вијек.

Захваљујући упорним тузланским баштиницима свијести о насушности културе као услова народног опстанка и напретка, тог сјемена слободарства које је прве изданке на самом почетку ХХ вијека пустило и у тамошњој гимназији, пред нама је сада цјелокупно дјело Радована Јовановића. Међу тврдим корицама четири књиге сабране су његове пјесме, проза, студије, чланци и тај један, вишеструко вриједан кратки роман. Пета књига читаоцу открива сву трагику Јовановићевог живота, али и истинску величину његовог стваралачког подвига.

То стваралаштво не чине само пјесме, приче, студије и чланци, већ и конзистентан уреднички рад у часопису „Средина“, који је у Тузли излазио од 1925. до 1927. године. За те три године Јовановић је успио да уреди и штампа једанаест бројева, у којима је објављено преко стотину и педесет књижевних прилога. Многе је писао управо Јовановић, али је као уредник био и остао вјеран замисли да, како је написао у једном уводнику, часопис буде „без сталног књижевног правца, не дјелећи писце на старе и младе, безимене и с именом, без тенденције и зависти, која је многи таленат сахранила“, те позива на сарадњу „све који мисле да имају и знају шта да кажу у умјетности и ријечи“.

Будући да је био свједок бурних посљедњих година аустријске колонијалне управе над Босном и Херцеговином, а да је управо тузланска гимназија била један од епицентара младобосанске револуционарне побуне, Јовановић је био у прилици да из прве руке забиљежи своја сјећања на Петра Кочића и Гаврила Принципа. Народног трибуна и писца „Јазавца пред судом“ Јовановић је имао прилику да види када је Кочић из Бањалуке био доведен у тузлански затвор. А са Принципом је једно вријеме ишао заједно у школу и играо билијар. А када је будући видовдански херој одлучио да прекине школовање и крене даље ка својој трагичној судбини, Јовановић му је посудио новац да плати заосталу станарину и купи возну карту до Сарајева:

„ – Ја имам свега 15 круна. Ако ти с тим могу помоћи, ево ти их – и истресох паре на кафански сто.

Њему би мило. Видим, чисто се разведрио. Преврће у руци златни десетокрунаш, па ми каже:

– Баш ти хвала. Извук'о си ме из велике невоље. Нећу остати срамотан. Али те нећу оставити без гроша. Доста је мени 11 круна: пет газди, пет за машину, а једна нека се нађе за ашлука... И, вратићу ти, ако икад имаднем!“

"Није Дрина крива" Радована Јовановића

Читалачке пажње је вриједан и дневник који је Јовановић водио посљедњих дана Великог рата. Италијански фронт као да је имао неку магијску моћ јер су, сјетимо се, у тим крајевима лице и наличје рата спознали и Црњански и Хемингвеј. Радовану Јовановићу није било суђено да свој списатељски таленат развије у потпуности, али странице на којима описује посљедње дане рата могу се сврстати уз раме ономе што су о тим данима писали Драгиша Васић, Станислав Краков, па и сам Црњански. Отуда бисмо Јовановићеве дневничке записе „Сличице из драме 'Свјетски рат'“ могли да сматрамо као његово најуспјелије књижевно дјело које је објавио за живота.

Оно најповлаштеније мјесто у његовом стваралаштву ипак припада роману „Није Дрина крива“. Ријеч је о изненађујуће свјежем, готово експерименталном приповједачком гласу којим је Јовановић покушао да пронађе кључ за умјетнички вјеродостојно приказивање тешке босанске стварности. Али умјесто да јад и биједу дочарава реалистички, или чак репортерски, фељтонски, он је ријешио да се препусти непредвидљивој снази језика.

Тако ову опору причу о несретним и још несретнијим људима што животаре и страдају поред криве Дрине можемо читати и као својеврсну слутњу свега онога што ће нам у насљеђе својим дјелима оставити не само Андрић, Селимовић и Ћопић, него и Хасан Кикић, Зија Диздаревић, Хамза Хумо, Дервиш Сушић и други. Без свих њих, али и оних чије дјело чека да тек буде прочитано, како на самом крају свог јединог романа каже Радован Јовановић, крива Дрина не би постала „оличење узалудног исправљања вјечне неправде и свих животних кривина, из којих произилазе сукоби и историје цјелина и појединаца“.

Пише: Вуле Журић