Први дан војне операције пробоја коридора у јуну 1992. је био жесток на читавом фронту. Кренули смо зором. Из тишине. Страшно је било и нама, а тек непријатељу.

Записано је то у књизи генерала Новице Симића “Операција коридор - 92”, гдје је до детаља описан тежак, али историјски подухват на стотине бораца и старјешина, међу којима је био лично, тада у улози команданта тактичке групе један, од укупно четири формиране, којима су руководили још Миле Новаковић, Славко Лисица и Радмило Зељаја.

Војна акција, током које су и полиција и авијација одиграле велику улогу, почела је 24. јуна 1992. године, у седам часова ујутру. Напад су координисано отпочеле главне снаге за пробој из оперативног окружења тактичких група Симића и Новаковића. Првог дана напади су били слаби јер нису добро познавали терен. Као ни распоред снага. Симићева група је успјела да главним снагама пресијече пут и пругу Модрича - Градачац, овлада дијелом положаја непријатеља и ослободи село Кладари Горњи. Даљи напад је заустављен јер је дио војника упао у засједу, али је јединица послије два сата ангажовања артиљерије и задимљавањем извучена на полазне положаје. Напредовале су и помоћне снаге дуж десне обале Босне, успостављена је радио веза са другим саборцима, али нису се спојили. Нападале су и друге јединице.

- Рано смо се пробудили на ИКМ-у. Са везистима сам провјеравао све везе и о томе извијестио команданта Првог крајишког корпуса генерала Момира Талића, који је замишљен сједио на клупи испод крушке код осматрачнице. Он устаде, скиде капу, прекрсти се и рече: “Господе, помози ми још данас, па те више нећу гњавити.” Ја се кријући насмијах и побјегох у бункер - рекао је својевремено пуковник Милун Томовић.

И генерал Симић је имао шта да каже за први дан пробоја коридора.

- Први дан је био пакао. Право да кажем, нисмо имали баш детаљне податке о снагама испред нас. У зору, кренула је артиљеријска припрема и то онако из тишине. Одједном је све кренуло - и ракетни удар, артиљерија, тенкови, минобацачи... била је страва. Нама се коса дизала на глави и могу мислити како је било непријатељу, коме је све то падало на главу. Прије тога нисмо баш претјерано употребљавали артиљерију и тенкове, да их мало успавамо - наведено је у књизи у којој су предочени и подаци из хрватских биљежака од тог дана, гдје пише да непријатељ појачава активно дејство на правцима Г. Слатина - Корница, Скугрић Доњи и Горњи - Живково Поље и из правца Велике Сочанице ка Томасовом брду и Мајића брду.

Етапе операције

* прва 24. јун - 5. јул

* друга 6. јул - 20. јул

* трећа 21. јул - октобар 1992.

Војна операција “Коридор 92” је акција војске и полиције Републике Српске за коју је окидач била смрт 12 беба у Бањалуци, због недостатка кисеоника. Операцију је водио тадашњи командант Првог крајишког корпуса генерал Момир Талић, а почела је нешто раније него што се спекулисало, али и тежим путем, што је био фактор изненађења за непријатеља.

Након вишемјесечних борби и великих губитака, њом је окончана 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада запада Републике Српске и Републике Српске Крајине. Ослобођени су Модрича, Оџак, Дервента и Брод, комплетна операција завршена је 6. октобра, а као легендарна остала је наредба коју је Талић издао Симићу кад је све почело: - Хоћу коридор до Видовдана, макар био козја стаза.

Помоћ народа

Актери операције “Коридор 92” су у свједочењима и записима  истицали да им је јак вјетар у леђа давало локално становништво, јер су им спремали храну, давали цигарете, прали униформе. Остала су записана и имена оних који су помогли градњу пута преко Требаве кад су припреме почеле. Међу њима је и потпуковник Бошко Мићић, који је са инжењеријском групом из Првог крајишког корпуса и грађевинском оперативом из Добоја правио пут за обилазак Модриче и излазак на Скугрић.

Аутор: Ведрана Кулага Симић