Живимо у земљи у којој корупција цвјета, а правда вене, у којој прошлост води главну ријеч, а све мање људи размишља да гради будућност.

Живимо у земљи у којој свакодневно свједочимо поскупљењима и мизерним повећањима ионако мизерних пензија и плата.

Уземљи у којој се афере нижу као на траци, а одговорни сједе у фотељама. И поред свега, живимо у земљи у којој је глас жеље за бољим сутра надјачала апатија због лошег јуче и још лошијег данас.

За разлику од европских земаља, у којима грађани због минималних незадовољстава подижу глас, грађани БиХ без поговора пуштају да им владајући кроје живот, да ведре и облаче.

Ако бисмо изузели повремене примјере када су одређене категорије становништва, попут таксиста, рудара, или пензионера, организовали мирне простесте и штрајкове, могли бисмо рећи да у БиХ готово нико не користи своје демократско право на јавно исказивање незадовољства. Изузетак су “оштре” поруке на друштвеним мрежама, које и нису најбољи терен за промјене.

Узимајући у обзир реалност са којом се грађани БиХ свакодневно суоачавају, а на коју искусно жмуре, долазимо до питања – због чега је то тако?

Недостатак енергије

Социолог Драго Вуковић каже да је суштинско питање у оваквом политичком и друштвеном амбијенту – гдје се изгубила енергија народа? Да ли негдје у прошлости или је једноставно нестала због свијести да није довољно срушити власт, а немати рјешење како доћи до боље власти?

Вуковић истиче да је питање задовољства или незадовољства грађана веома комплексно.

– Наравно да је успјешна она држава у којој су људи задовољни својим животом, имају добар стандард, имају визију своје будућности. Ми, нажалост, имамо државу оптерећену политичким и другим конфликтима, државу сиромаштва, државу у којој је корупција постала основно обиљежје свакодневног живота. Тај друштвени и политички амбијент је врло погодан за револуције, народне буне и устанке. Међутим, дефинитивно је јасно да су та времена прошла, бар када је ријеч о овим просторима – рекао је Вуковић за Српскаинфо.

Сматра да грађани ћуте и због тога што нема ко пробудити и усмјерити њихову енергију и пита се каква је улога синдиката, удружења пензионера, бораца и гдје се изгубила студенска енергија.

– Њих не чујемо. А онда се одједном пробуде екстремисти који пријете ратом, организују се протести дијаспоре која са даљине треба да брани државу. Те манипулације, које производе страх и промовишу некакав лажни патриотизам су, дакле, могуће, док ове друге, које би довеле до побуне због тешког живота, нису могуће – рекао је Вуковић, констатујући да је то лош индикатор стања друштва.

Додаје да је проблеме најбоље решавати кроз институције, али такав сценарио подразумијева уређену државу одговорну власт и способне и независне институције.

– Грађани немају пуно могућности да утичу на државу. Они исказују своју вољу на изборима и то је једини суштински њихов утицај. За то што власт не испуњава обећања, не треба оптуживати грађане. Једина казна је у новим изборима који, по правилу, не доносе промјене или у протестима, којих нема. Од Леха Валенсе и 5. октобра, ми више немамо некакве озбиљније побуне народа – истакао је Вуковић.

Политика

Иако је глас народа све тиши, били смо свједоци неколико скупова које су организовали политичари или политичке партије, а на којима се окупило по неколико хиљада грађана.

На тим догађајима су се, ипак, више промовисали политчки лидери, него што се чуло незадовољство грађана.

Вуковић поставља питање у каквој вези је политика са (не)задовољством грађана, те да ли опозиционе партије могу искористити стање друштва и довести до промјене власти.

– ДОС је у Србији искористио народни бунт у том погледу. Зашто овде немамо такав резултат? Немамо, јер не постоји удружена и јединствена опозиција са озбиљним програмима и лидерима. Тај бљесак попут Станивуковића није довољан, као што није довољно радикално опозиционо деловање Небојше Вукановића. Много је бивше власти у садашњој опозицији и то је кључ њеног неуспјеха. Опозиција може да окупља незадовољне грађане и то понекад чини. То су, међутим, догађаји за једнодневну употребу – рекао је Вуковић и додао да није довољно дизати прашину, него да је потребно исказати озбиљност и посвећеност интересима грађана.

Социолог Немања Ђукић сматра да је национална напетост, која почива у БиХ, главна кочница за изражавање воље и незадовољства народа.

– У национално хомогеним државама или друштвима, гдје нема националних и етничких напетости, постоји консолидовано деловање грађана на било шта што угрожава животни стандард. У БиХ политичке елите управљају националном напетошћу, па се страх код народа појављајује као кочница, односно, повећава праг социјалне толеранције – тврди Ђукић.

Одласци људи

Такође, сматра он, бунт се губи и са одласцима људи “трбухом за крухом”. 

– Радно најспособнији дио популације одлази из БиХ, па је дио незадовољства спласнуо и на тај начин, јер су они имали највеће разлоге и највећи потенцијал за побуну – каже он.

Када је у питању изражавање незадовољства у оквирима друштвених мрежа, Ђукић истиче да је то мач са двије оштрице.

– Друштвене мреже се користе као вентил. Боље је некад да грађани ратују преко тастатура, него пушкама, али, ипак, у социјалном смислу, могу бити лош издувни вентил, јер се енергија грађана ту троши и онда нема реалних промјена у стварности – закључио је Ђукић.