За Хашки трибунал српске жртве у протеклом рату не постоје, бар судећи по пресудама које су тамо изречене, нити је иједан високи представник у БиХ или западни дипломата икада отишао у Подриње, или било које друго српско стратиште, да се поклони српским жртвама.

Игнорисањем српских жртава од стране Запада, које траје већ двије и по деценије, шаље се јасна порука јавности да оне за њих не постоје. И док се западне дипломате просто утркују да осуде злочине које су починили појединци из српског народа, или да се појаве на комеморацији у Сребреници сваког 11. јула, исто не важи када су у питању страдања Срба.

Осим породица и пријатеља страдалих, те покојег нижерангираног међународног чиновника и домаћих политичара, на комеморације на којима се одаје помен српским жртвама нико други и не долази.

Хашки трибунал је за ратне злочине на територији бивше Југославије осудио више од 50 Срба на укупно 967 година затвора, док су Бошњаци и Хрвати добили троструко мању казну. Наиме, за злочине на територији БиХ осуђено је пет Бошњака на 41,5 годину затвора и 18 Хрвата на укупно 277 година робије.

Пресуде су се углавном односиле на злочине над Бошњацима, односно Хрватима. За злочине над Србима осуђено је тек њих четверо – три Бошњака и један Хрват, а укупно су добили 45 година затвора.

С друге стране, судије Међународног кривичног суда за бившу Југославију донијеле су седам правоснажних пресуда на доживотне казне затвора, а сви пресуђени су Срби.

Другим ријечима, читав српски војни и политички врх је осуђен за ратне злочине у протеклом рату, док су за бошњачки и хрватски војни и политички врх важили другачији аршини.

Због чега су за Хаг једне жртве важне, а друге не, и да ли сматрају да би праведним пресудама којима би за ратне злочине одговарали сви, без обзира на националност, или одавањем пијетета једнима, то аутоматски значило негирање других?

Универзитетски професор и социолог Драго Вуковић истиче да је све везано за Хаг превише компликовано и нејасно.

Тај пројекат кажњавања, првенствено Срба, како каже Вуковић, очигледно је добро осмишљен и Хашки суд је резултат тог пројекта.

– Послије сваког рата проналазе се кривци који заправо, били то или не, служе као параван и заштита и за оне који су такође радили оно што није било дозвољено. Али, та пројекција криваца ове друге изузима од одговорности. За распад Југославије и за све злочине кривци су нађени у Србима – подсјећа Вуковић.

Додаје да се сјећа неких својих разговора с првим предсједником РС, Радованом Караџићем, који је у међувремену осуђен у Хагу за ратне злочине, када га је током рата упозоравао да се тај пројекат припрема.

– Он ми је тада говорио да се то неће десити јер Срби само бране себе, своја огњишта, те да неће никог да побиједе и да су бог и правда на српској страни. Десило се, међутим, да сам био у праву. Нико у грађанском рату није невин. Није, дакле, спорно да су Срби правили злочине, али су то радили и Хрвати и Бошњаци – упозорава Вуковић.

Зашто Хаг није препознао те злочине над Србима? То је зато што је, како истиче Вуковић, тај пројекат подразумијевао да су Срби агресори, а ови други или трећи браниоци, па као такви су имали оправдање за злочине који су починили.

– Што се тиче доказа о злочинима који су почињени над Србима, истина је да они који су били задужени за њихово прикупљање то нису радили темељно ни систематски. Више су ти подаци кориштени за писање књига или за неке друге потребе. Не потћењујем напоре МУП, али знам да се више причало о злочинима, а мање је рађено на документовању, што је веома тежак посао – сматра Вуковић.

Подсјећа да су и ратни лидери Хрвата и Бошњака, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, такође били под истрагом Хашког трибунала, али их је смрт спасла да тамо не оду.

– На тај начин су избјегли одговорност по политичкој и командној улози. Сигуран сам да су се сви ратни политички и војни лидери нашли у Хагу, ти процеси би били другачији – закључује Вуковић.

Сматра да је борба за истином и доказивање злочина добрим дијелом израз успјеха или неуспјеха политике, при чему дипломатски напори имају изузетну улогу.

Вуковић подсјећа да се водио прави дипломатски рат око ширења чињеница о злочинима. Много је, каже он, било манипулација, лобирања, новца и куповине наклоности, посебно код моћних свјетских медија. Вуковић сматра да је српска дипломатија имала мало снаге, новца и моћних пријатеља.

– Да смо у том времену више радили на пољу дипломатије, прикупљали новац за медије и слично, умјесто што је он трошен тамо гдје није требало, сигуран сам да би та слика данас о структури хашких осуђеника била другачија – поручује Вуковић.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Милорад Којић, истиче да је очито да Запад жели сакрити чињеницу да су у рату гинули грађани свих националности и да нису постојали злочини само на једној страни већ на свим странама.

На питање да ли је Хашки трибунал имао довољно доказа о српским жртвама у протеклом рату, Којић истиче да је то очито.

– Подсјетићу да су у Хашком трибуналу били предмети који се тичу злочина над Србима. Дио тих предмета су касније у складу с правилима римског пута вратили на процесуирање домаћим правосудним институцијама. Чак су окарактерисали те предмете да постоји основ сумње да су та лица починила кривична дјела ратног злочина, што значи да су они знали да су постојали злочини над Србима, али нису жељели тиме да се баве – каже Којић.

Истиче да је Хашки трибунал кроз сам свој приступ, који је имао од самог почетка, био искључиво политички мотивисан и да су жељели да на тај начин оперу улогу међународне заједнице у ратним сукобима на подручју бивше Југославије.

Којић каже да је и медијска кампања која је вођена током цијелог рата, прије свега од стране свјетских медија, била усмјерена против Срба. Они су, истиче Којић, једноставно жељели да одрже ту тезу коју су имали кроз читав рат о једним злочинима, односно злочинцима, а другим жртвама, што не одговара стварном чињеничном стању.

Потпредсједник ДНС и бивши министар полиције РС, Радислав Јовичић, истиче да је очито да смо на политичком пољу изгубили одбрамбено-отажбински рат у Републици Српској.

Каже да је свима потпуно јасно од самог почетка да је суд у Хагу политички инструмент за даљи притисак на српски народ и да је доносио политичке пресуде.

– Из самих пресуда се види да су Срби добијали дугогодишње казне затвора или доживотне казне, а да су друга два народа добијала временски ограничене казне, таман онолико колико су провели у притвору – истиче Јовичић.

Додаје да је лицимјерно то што се у Хагу може чути оправдање како су отворили истрагу и против Алије Изетбеговића, али је он у међувремену умро.

– А шта је са осталима? То је тако цинично и један лош однос према српском народу. Очигледно је да у БиХ постоји више криваца за рат и не може бити само једна страна крива, у овом случају само Срби – каже Јовичић.

Истиче да је очито и то да српски политичари нису од самог почетка озбиљно шватили проблем и нису довољно причали о српским жртвама.

– Због тога кажем да смо на политичком пољу изгубили рат док смо у војном смислу часно и поштено одбранили Републику Српску и српски народ – подвлачи Јовичић.