Сер Исак Њутн формулисао је Закон гравитације, конструисао је телескопе и предано се бавио математичким теоријама. Поред тога, зна се да је био склон нападима депресије и да је једном претрпио нервни слом.

У том смислу, Њутн је био сличан многим другим креативним ентузијазистима. Чарлс Дарвин се, на примјер, борио са честом мучнином и поремећајима дигестивног тракта, као посљедицама стреса - и то у толикој мјери да данашњи психолози претпостављају да је боловао од паничног поремећаја. Винстон Черчил је своја нерасположења описивао метафором црни пас, што је довело до спекулација да је и он водио битку са депресијом.

Чак и ако занемаримо чињенице о менталном здрављу ових великана, бројне студије показале су везу између креативности и неуротицизма - склоности ка руминацији и негативним мислима. Британски истраживачи су недавно навели и могући разлог ове повезаности: креативност и неуротичност могу бити двије стране једне медаље.

Прекомјерно размишљање

Неуротицизам је црта личности која води ка забринутости, анксиозности и изолацији. Неуротични људи су подложнији менталним обољењима од безбрижних и лежерних типова. Они се, такође, слабије сналазе у високоризичним професијама као што су војно ваздухопловство или деактивирање експлозива, које захтијевају изузетну смиреност, чак и под притиском. Са друге стране, неуротичност може бити повезана са креативним тежњама. Истраживања су, на примјер, пронашла да уметници и остали креативци заузимају више позиције на тестовима неуротичности од људи који нису у креативним водама.

Ово питање ме је дуже време копкало, каже Адам Перкинс, доцент на неуробиологији личности на универзитету Кингс колеџ Лондон. Перкинс је коаутор новог есеја, објављеног 27. августа у часопису Трендови у когнитивним наукама (Trends in Cognitive Sciences), у коме су изложене могуће везе у мозгу између неуротичности и креативности.

Перкинс је слушао предавање Џонатана Смолвуда, психолога и стручњака из области сањарења на Универзитету Јорк у Енглеској, где је Смолвуд скренуо пажњу да је код људи који су склонији негативним мислима знатно више активиран део мозга назван медијални префронтални кортекс, чак и онда када само одмарају. Ова регија, смјештена иза чела, задужена је за процјену опасности.

Може се лако закључити да ови људи у својим главама имају неку врсту мотора који генерише пријетње - наводи Перкинс за Лајв Сајенс (Live Science). Они могу да леже у кревету или сједе у фотељи у потпуно неутралној средини, и да, притом, осјећају да им прети нека опасност.

Аутоматски генерисане мисли

Ове самогенерисане мисли могу примјетно да обесхрабре људе, наводи Перкинс. У суштини, људи измишљају проблеме који не постоје. Испитивања показују да неуротични људи имају осјетљиву амигдалу, део мозга бадемастог облика, који има кључну улогу у стварању страха и анксиозности. Према томе, људи склони неуротицизму, не само да измишљају нове проблеме, већ и потпадају под велики притисак због њих.

Међутим, аутоматски генерисане мислии су, такође, повезане са вјештинама планирања и способношћу одлагања задовољства. Перкинс је увидео и да професионалци могу да посједују такозвани генератор за пријетње у мозгу.

Неуротични људи спонтано осјећају очај, а обично су и бољи у проналажењу креативних решења за проблеме, истиче. Исак Њутн је, на примјер, једном написао како је ријешио извјесне проблеме тако што је непрекидно мислио о њима. Држао сам то питање константно пред собом, казао је, и чекао - све док се први зраци зоре нису јавили и, мало по мало, развили у праву и чисту свјетлост.

Стога, тенденција сталног бдијења над проблемима, повезана са неуротицизмом, може да буде клица креативности и кључ за проналажења рјешења, каже Перкинс.

Анксиозност и генијалност

Према хипотезама Перкинса и његових колега, мозгови неуротичних људи могу имати нарочито упоран default mode network - основну неуронску мрежу у мозгу која се активира када људи нису нарочито запослени. Медијални префронтални кортекс је дио ове мреже. Људи код којих је ова мрежа задужена за генерисање мисли активнија, склонији су прекомјерном размишљању и удубљивању у проблеме. То само по себи може да буде проблем, јер људи склони неуротицизму, поред овог, имају и преосјетљиву амигдалу. Склоност ка паничењу због имагинарних проблема може да баци људе у велики очај, каже Перкинс.

С друге стране, неуротичност може имати и неке предности, додаје. Уколико сте често фокусирани на проблеме, чак и када они нису реални, делује логично да ћете лакше проналазити решења за потенцијалне потешкоће од оних људи који живе у тренутку, примјећује Перкинс.

Иако се чини да је доказ о повезаности креативности и неуротицизма надохват руке, још није урађен експеримент који би потврдио да креативног генија и неуротичну забринутост стварају исти мождани процеси.

Проналажење доказа биће тешко, упозорава Перкинс. Није лако да измјерите креативност у лабораторији. У већини тестова се практикује давање учесницима неког свакодневног предмета и захтијевање од њих да датом објекту пронађу што више корисних функција. То свакако није једнако велика ствар као утемељивање Теорије еволуције или изум млазног мотора, додаје Перкинс (Френк Витл, изумитељ млазног мотора, такође је претрпео пар нервних сломова у животу).

Заиста, креативни људи су ријетки, каже Перкинс. Чини се да је већина њих само неуротична.

Први конкретан корак ка доказивању ове везе било би проучавање активности медијалног префронталног кортекса код људи који имају високо изражену неуротичну црту, закључује Перкинс. Међутим, можда све ово и потраје док неки неуротични геније не смисли неки бољи начин.

Само се надамо да ће ово пружити подстицај људима који су довитљивији од нас, да направе неке боље критеријуме за утврђивање могуће везе, каже Перкинс за крај.