Ангелина Вукосав, студент генерације на Факултету ликовних умјетности у Требињу већ дуже вријеме чека да добије обећани посао. Њој је премијер Радован Вишковић, након пријема најбољих студената Српске, обећао да ће добити посао у струци на Факултету, јер је потребно задржати најбоље, али нажалост обећање дато у камеру РТРС-а није испуњено. Ангелина је у међувремену завршила са 10-ком постидпломске студије али и даље чека да добије обећани посао у струци.

Прочитајте писмо које преносимо у цјелости:

- Неки од вас су сигурно чули за мене, неки ме и лично познају, а већина вас ме вјероватно и не зна. Ја сам Ангелина Вукосав и један сам од најбољих студента у Републици Српској и БиХ. Завршила сам у року основне и прве постдипломске студије на Академији ликовних умјетности у Требињу, на смјеру графички дизајн, а тренутно завршавам и друге паралелне постдипломске студије из сликарства на Академији умјетности у Новом Саду.

Добитник сам разних награда и признања за свој успјех и у земљи и региону, била сам студент генерације Академије ликовних умјетности Требиње, добила сам Плакету Универзитета Источно Сарајево за изузетан успјех током студија, Награду ЕУ IPAK пројекта у БиХ, стипендиста сам многих фондова, добитник „Доситеје“ и у својим индексима до сада имам тачно 73 предмета оцијењена оцјеном 10, учесник сам разних пројеката, фестивала, изложби, те је иза мене до сада реализованих девет самосталних изложби у БиХ, Црној Гори и Србији са мојих непуних 25 година..

Никада нисам ни размишљала да ћу морати писати о овом, али већ годину и по дана покушавам да се изборим за обећани „сигуран посао у државним институцијама у Републици Српској“. Иако је све било медијски пропраћено и аргументовано јавно на многим телевизијама, од мог обећаног посла до дан данас нема ништа. О томе можете наћи на линк:

Видео: Youtube

Ја сам све вријеме покушавала да на најкултурнији и најнормалнији начин ријешим овај проблем, без медија. Конкретно, добила сам само секирацију, нервирање, проблеме, непроспаване ноћи, лажна обећања и ход по трњу. Притом, ја никога нисам тјерала ништа да ми обећава, па ни Владу, била сам међу најбољим само захваљујући свом преданом раду.

У мом случају, институције на државном нивоу, конкретно господин Вишковић био је врло коректан, и требало је да ја као једна од најбољих у држави добијем сигуран посао на матичном факултету, Академији ликовних умјетности у Требињу као асистент. Али проблем настаје на локалном нивоу у Требињу гдје руководиоци факултета праве проблем при мом запослењу (конкретно декан).

Цитирам више пута поновљену деканову реченицу: „Само да знаш, да код нас нема никаквих проблема.“ Овим путем питам гдје је проблем, ако ја нисам непожељна на АЛУТ?

Да напоменем да на факулету постоје и професори који немају свог асистента, и да простор за једног асистента сигурно постоји. Покушавала сам о проблему мог запослења лично разговарати са господином Вишковићем, али касније нисам имала прилику за то. На Академији ликовних умјетности у Требињу постоји и много јако квалитетних и коректних професора, који можда нису ни упознати са мојим случајем о запослењу.

Могу поставити питања, ако најбољи неће бити дио високошколских образованих установа, коме онда остају те институције за будућност? Ако у њима влада непотизам, како ћемо ићи напријед?

Апсурдно је што у једном умјетничком и културном граду попут Требиња, један најбољи студент из области културе и умјетности нема могућност сигурног и адекватног запослења. Свјесна сам проблема који постоје на Академији. Да би се ниво школовања и заинтересованост студената на АЛУТ помјерао напријед потребно је подићи организованост факултета на већи ниво. То значи елиминисати колегијалну сујету, бити поносан најбољим студентима, јер је успјех студента једнако и успјех професора, а не правити им разне проблеме, активније се покренути по питању организације академских фестивала, радионица, сарадњи са другим академијама на Балкану и шире.

Реализовати разне изложбе, направити неку продајну и излагачку галерију и сл. Да не помињем могућност отварања трећег циклуса на академији за које Требиње има одличне потенцијале, како културно, тако и умјетнички. И, наравно, неопходно је дефинисати релевантан нумерички еквивалент Статутом Универзитета којим ће се бодовати сви постигнути резултат свих кандидата на конкурсима, на АЛУТ.

Ако најбољи студент као ја није добродошао у један културни град какво је Требиње, ако није добродошао на факултет у Требињу, онда куда све ово води?

Сада се још увијек борим за позитивну реализацију запослења и останка у Требињу и Републици Српској, као најбољи студент. У супротном бићу само још једна особа која ће бити принуђена да напусти Републику Српску и БиХ и да своје знање и образовање понудим неким другим државама, упркос свим наградама, достигнућима и жељама за останком и изградњом своје каријере и наставка школовања овдје.