Казалиште, жлица, крух, обитељ... само су неке од ријечи за које већина Срба вјерује да су изворно хрватске. Па је то и разлог због чега их ријетко срећемо у српском говорном и писаном језику.

Али истина је заправо другачија.

Врло често се за ријечи као што су казалиште, назор, позор, жлица, обитељ, врхње, приљежно, зракоплов и друге наводи да су хрватске.

Међутим, ако погледамо натраг у историју језика, али и не тако давно, ако отворимо дјела највећих српских књижевника, видјећемо да се многе од ових ријечи налазе у њиховим дјелима.

Исто тако, не морамо се бавити само савременим књижевним језиком – многе од поменутих ријечи налазе се у различитим српским народним говорима. Такође, многи су српски нормативисти некада приједлог након сматрали кроатизмом, а послије српским еквивалентом, али је и та ријеч неправедно издвојена из српског корпуса.

Фото: Блиц

Исто важи за тисућу, дапаче и друге – објашњава за Блиц проф. др Марина Николић са Института за српски језик САНУ.

Интересантно и провокативно питање јесте чије су то, заправо, ријечи. Саговорница Блица каже да одговор пак није нимало контроверзан.

– То су заједничке ријечи, налазимо их у лексичком корпусу оба стандарда. Намјерно кажем стандарда, а не језика, јер је то историјски један језик, али су то два данас различита стандардна језика – српски и хрватски. Многи познати лингвисти истичу да су то политички језици, а да је у основи један лингвистички, такозвани вуковски језик. Шта то значи? У вријеме када су се стандардизовали, за своју основу узимали су рад Вука Караџића. Имајући у виду јединствену (социо)лингвистичку ситуацију у државама које су настале након распада Југославије, важно је напоменути да је нужно строго разграничити појмове као што су: нови стандардни језици који су тек недавно настали (као што је бошњачки) или су, можда, у процесу настајања (црногорски). Хрватски у том смислу има стабилнију норму, у односу на два поменута, али се хрватска језичка норма, осим на лексичком плану, готово уопште не разликује од српске – објашњава др Николић.

 “Погрешна” ријеч

Ипак, због чега за поменуте ријечи мислимо да су изворно хрватске, а српске су. Зашто су их Срби одбацили као туђе ријечи.

– Имам занимљиву анегдоту поводом овог питања. Наиме, једном приликом, познати српски лингвиста, заговорник тезе да хрватски језик заправо не постоји, те да је то све српски језик, подвукао је у неком мом раду ријеч критериј уз напомену да је треба избацити из текста јер је у питању кроатизам, а да је наша реч критеријум! Видите, сужавање лексичког богатства српског језика, које се евидентно десило, некада је посљедица српских, односно хрватских лингвиста. Познат је случај једног професора у школи у Хрватској, који је добио отказ јер је користио ријеч таваница умјесто хрватске – строп. Нажалост, правда је у овом случају била достижна тек послије смрти несрећног професора. Некада су људи због „погрешне“ ријечи губили главу, ишли на Голи оток, а данас могу изгубити и посао – каже Марина Николић.

У једном тренутку, посебно након распада заједничке државе, а посљедично и растакања српскохрватског на посебне стандарде, нека међу највећим именима југословенске лингвстике борили су се у Загребу да докажу и покажу колико су велике разлике између српског и хрватског језика.

– Сљедствено томе, излазили су и разликовни ријечници, додуше са много грешака и непрецизности. Наравно, нећете чути у српском стандарду сустав, увијек ће бити систем, али разину умјесто нивоа можете свакодневно. Још један разлог може бити тај што су у српском стандарду ријечи попут врхње географски маркиране, односно не користе се на цијелом језичком простору, па зато многима не звуче као да су дио српског језика. Крух, хреновке и грах заједничке су ријечи, данас чешће у западном дијелу српског језичког простора, али их свакако има у српским дијалектима и веома су живе и активно се употребљавају. Свему у прилог можемо завршити једним Његошевим цитатом: Све се човјек брука за човјеком; гледа мајмун себе у зрцало – каже проф. др Николић.

Његовање језика

Занимљиво је да су Срби поменуте ријечи у већини одбацили сматрајући их погрешно хрватским, али без резерве прихватају многе англицизме.

– Српски језик, за разлику од рецимо словеначког, па и хрватског, отворен је за стране утицаје. Неки од разлога за чување ријечи словенског поријекла леже у томе да су словеначки и хрватски народ били окружени другим језицима, прије свега њемачким, и да су се на тај начин чували од асимилације. Њихови говори су некада били језици словенских народа Аустро-Угарске, дакле у дуготрајном контакту с њемачким језиком. Српски језик није имао такву врсту спољних фактора који би утицали на степен промена, односно прилив нових ријечи. Не треба на силу уводити, нити измишљати нове ријечи, али треба бити опрезан приликом употребе позајмљеница, посебно у стиловима или језичким ситуацијама гдје то није неопходно или потребно – каже саговорница Блица недјеље.

На који нацин би требало да се његује српски језик, а да попут Хрвата не мора, често и на силу, да се измишљају нови изрази за нове појмове?

– Српски језик се његује на више начина. Појединачно – читањем, говорењем, рецитовањем, личним ангажовањем на пољу лингвистичке културе, па и учењем страних језика, јер сте ту суочени са превођењем и богатством синонима у различитим језицима, па и у свом матерњем. Институционално – језик се чува јасном и стабилном језичком политиком, у којој партнери треба да буду лингвисти и институције које се баве матерњим језиком и доносиоци одлука, који спроводе језичку политику и пружају потпору језичком планирању, подстичући научне, образовне, културе институције, преводилачке, струковне, издавачке организације и слично – закључује проф. др Марина Николић.