Као дијете маштао је да ће доћи у Америку, возити камион друмовима обећане земље, ту се оженити ниском црном женом из Србије, с њом стећи потомство, и добити премију на лотоу.

Бијеше то оних безбрижних, дјечачких дана у Сарајеву, кад му је родни град одисао братством и јединством и кад нису постојали наши и њихови.

Отада до данас Жељку Лемезу (49) испуниле су се три од четири жеље. С тим што је остварењу прве највише кумовао рат, и немаштина и духови прошлости који за њим осташе, преноси Блиц.

Данас за њим остају километри, оне хиљаде које превали аутопутевима између обала два океана, поред густо насељених метропола, залеђених ријека сјевера, индијанских резервата, преко прерија, пустиња, испод планинских вијенаца.

Фото: Приватна архива

Колико год Америка велика била, упознао ју је цијелу. Канаду такође. Два пута је стизао до Аљаске. Нагледао се Америке, али није своје дјеце. Жељан их је остао.

Кад падоше потписи на Дејтонски споразум и слеже се мирус барута, Жељко се из Сарајева, тражећи своје парче среће отето крај Миљацке, пресели у Београд.

За пар година, животарећи од данас до сутра, шверцујући цигарете по престоничким пијацама и бјежећи од инспектора, промијенио је десетак подстанарских адреса.

Дивио се избјеглим земљацима, Сарајлијама које рат протјера у Београд, а који се раселише на све стране свијета. Пратио их на аеродром, потајно се надајући да ће некада полетјети и његов авион.

– А онда сам преко једне међународне организације предао папире за САД, Канаду и Аустралију. И, као да су знали за мој сан, Американци су ми дали исељеничку визу. Јуна 1998. моја тадашња супруга и ја слетјели смо у Ајдахо. Како сам искорачио на америчко тле рекао сам себи: „Ја ћу се вратити“ – прича Сарајлија по рођењу, Ужичанин по адреси, Србин и Американац по држављанству.

Само, није знао гдје ће се вратити. У подијељено Сарајево гдје му осташе најрођенији? Београд који управо напусти јер му не понуди ситуирано сутра? Биће ипак неко треће мјесто. Одредила му судбина кад је срео ниску црнку из маште.

Незнање енглеског језика коштало га је добро плаћеног посла. Радио је у аутоперионицама, разносио брзу храну, превозио раднике, таксирао, на крају као тренер учио дјецу фудбалу. У међувремену се и развео и одлучио да почне нови живот. Из Ајдаха се преселио у сусједну Неваду. Град који живи 24 сата дневно – као створен за ведрог Сарајлију.

– У Лас Вегасу је било много Срба. Попут већине наших радио сам као таксиста. Толико их је било да сам, чекајући путнике пред аеродромом и слушајући српски из уста мојих колега, имао утисак да сам у Србији. Скоро све Српкиње радиле су у коцкарницама. Млађе су служиле пиће или дијелиле карте коцкарима, а старије зарађивале као собарице у хотелима казина. Ту сам упознао Данку, Ужичанку – памти Лемез.

А Данка ниска, црна, иста као из дјечачких снова. Обоје су радили до четири сата иза поноћи, по завршеном послу састајали, у ране јутрање сате растајали. Родила се љубав касније крунисана браком у српској цркви у Лас Вегасу.

Као њени плодови дошли су кћерка Ивана и син Милан. Два анђела. Жељку се испунила и друга жеља.

И богати Лас Вегас 2008. уздрмала је свјетска економска криза. Град скуп, живи од туриста а њих – мало. Утањише и пазари таксиста и плате и бакшиши радника у коцкарској индустрији. Морало се тражити решење.

Беспарица потраја па Жељко одлучи да себи услиши и трећу дјечачку жељу. Купио је камион. Он на путу, за воланом, Данка до раног јутра на послу. Како дјеци приуштити одрастање уз родитеље послом заузете?

– Родила ми се идеја да ја останем у Америци и да зарађујем за цијелу породицу, а њих троје да се врате у Ужице. Нека, мислио сам, дјеца науче гдје су им коријени, ко су им ујаци, стричеви и дједови, одакле су, коју славу славе. Говорио сам Данки: „Идите у Ужице, у Србији се лијепо живи када имаш новац“. Новац је моја обавеза. Прихватила је – прича Жељко.

По његовом календару прољеће и јесен су доба која троши на точковима, крстарећи Америком уздуж и попријеко, зима и љето вријеме које проводи у Ужицу. Каткад скокне до Сарајева да обиђе родни град и у њему своје.

Пређе 12.000 километара дневно, нема метра америчких аутопутева који није згазио.

– Кад стигнем у Америку два дана проведем у хотелу да бих се прилагодио временској разлици, а онда правац на пут. Имам свој камион, радим за једну компанију у власништву Србина. Прошао сам Америком од Портланда до Мајамија и Финикса до Бостона ко зна колико пута. Нема метра америчких аутопутева које нисам прегазио за ових десет година. Туре са истока на запад трају и по четири дана у једном правцу, дозвољено је возити 11 сати дневно, односно прећи 1.200 километара – преноси Лемез.

На спомен зараде само чукне у дрво. Камионџије, каже, у Америци никада нису боље живјеле него сада. Зарађује се дупло више него прије епидемије корона вируса.

Фото: Приватна архива

Стално на опрезу, преморен, усамљен

Шта друго да ради камионџија препуштен сам себи мјесецима у туђој земљи него да размишља. Стално на опрезу, преморен, усамљен. Један касни да му утовари робу, други га пожурује, трећи чека испоруку, газду само интересује профит.

Кад се на то надовежу мисли о породици која је тамо далеко и чека га…Тешко, баш тешко, џаба ти паре.

– Сваки дан смо у контакту. Чак одавде помажем сину да уради домаћи задатак, испричамо се, исмијемо. Али, то није то. Телефонски разговор, фотографија, видео снимак не може да замијени осјећај кад си крај дјетета, гледаш га како одраста, ставиш га у крило, загрлиш, пољубиш, поведеш у парк, на игралиште. Све и да од данас поново сви будемо заједно никада себи не могу опростити што сам пропустио добар дио њиховог дјетињства. Паре и до пара. Како вријеме пролази, сваки одлазак из Ужица у Америку ми све теже пада. Исплачем се као деран. Тјешим се да ово што радим – радим због њих, али опет новац не може да плати пропуштене дане и године – искрен је.

Боже здравља, Жељко, Данка и њихова дјеца биће опет заједно на дужи период. Пак, Лемези нису од оних породица које планирају трајни повратак у Србију. Барем не у догледно вријеме.

– За четири године, ако све буде у реду, њих троје ће се вратити у Лас Вегас да дјеца крену на колеџ. Када се ишколују могу да бирају да ли ће остати овдје или се вратити. По старе дане Данка и ја ћемо се преселити у Ужице – прича Жељко.

До тада можда му се испуни и четврти сан. Редовно игра лото. Чека своје бројеве. И дан кад ће опет приглити дјецу. Гдје ћеш веће премије.