Дјечаци моји, браћо моја, не брините доћи ће и тај дан, барем један Девети јануар прије нестанка свијета, кад ће се владар и господар овог комада планете, ако ништа друго, онда запитати и доћи да провјери шта на овој падини, божијој природној љепоти, ради хиљаду бијелих каменова. Да ли је поружнују, уљепшавају, или само надопуњавају у њеној чистоти. И сви су исти. И сви су као један. Усправни и бијели. Као што сте ви били оних година части и поноса. Сви као један. Не знам да ли ће тај што дође знати да прислужи свијећу и да се прекрсти са три стиснута прста, али ће сигурно бити бољи, поштенији и захвалнији од ових који то умију. Ових што се реда ради, као чивути, клањају пред једним зидом, тобоже спомен плочом, и ових који би и дошли на Свету падину, ипак је то највеће војничко гробље у Републици Српској, али им далеко из Сокоца, Рогатице, Пала, да не помињем Бијељину, Требиње и Београд или Торонто, зима, то су ионако Сарајлије, а и још нису појели остатке божићне трпезе. Барем још ових година док се се због проспертитета и бољег живота не одрекну Божића као што се полако али сигурно мушкарци већ одричу своје мужевности и жене своје женствености а сви заједно одричемо се вас, најбољих из најбоље генерације.

Дјечаци моји, опростите, овом конзервативном и назадном старцу с краја двадесетог вијека, који воли рокенрол, што вас тако зовем и што не одустајем да молим у ваше име, знам ви то никад не би, ниједан од вас, али како сам маторији све ми се лакше савити и све ми је лакше заплакати. А фукара то воли. Да понизи усправне. Да скрајне. И избрише. Тако она постаје важнија. Врховни судија. Бог. Зато, ево, свечано вам обећавам, слободе ми, нећу више. Нећу више да их молим за вас. Ко им јебе матер! Ви знате своје. Ви знате са чиме ћете изаћи пред Милоша. И ја знам своје. Док ме здравље служи и до кад имаднем кога да ме довезе Деветог јануара ћу долазити на Свету падину, да прислужим свијећу, прекрстрим се са три стиснута прста, да стрпљиво чекам тог господара овог дијела планете како би ме ослободио туђег стида и молићу се за вас, браћо моја.

„Упокој Христе са светима душе слугу својих, гдје нема болести, туге, ни уздаха, него гдје је живот вјечни.“

Срећан нам Дан Републике Српске!

Амин.

Жељко Пржуљ