Да ли смо постали Албанија, за Албанију?
Прије пар мјесеци примио сам позив од колега са Економског факултета у Скопљу, да одржим предавање студентима из Македоније, БиХ, Хрватске, Русије и Азербејџана, у оквиру љетне школе економије на Охридском језеру.
Како никада раније нисам био у Охриду, а имао сам неку неодређено-позитивну слику о тој дестинацији, одлучио сам да прихватим тај позив, а и термин (у августу) ми је одговарао, како бих спојио угодно са корисним.
И тако су почеле припреме за моје мало путешествије.
Обзиром да, (аб)нормално, још увијек није успостављена авио линија Сарајево – Охрид или бар Сарајево – Скопље, био сам приморан да размишљам о копненим трасама. Прву трасу (преко Косова), коју су ми препоручилe мојe македонскe колеге сам одмах искључио, будући да тамошње власти захтијевају визе за БиХ грађане, а није ми се стајало у реду за такав нонсенс. Траса коју су ми родбина и пријатељи зацртали: Пале – Ужице – Ниш – Скопље – Охрид, ми је прије личила на кретање „кише око Крагујевца“, него на нормалану трасу, па сам је на свој ризик избацио из разматрања и одлучио се да пробам са најкраћом и најдиректнијом трасом коју ми је заправо навигација прво и укалкулисала: Пале – Подгорица – Тирана – Охрид.
И поред бројих упозорења да је пут преко Албаније ризичан, да би могао да ме заскочи какав друмски разбојик, те да су им путеви, вјероватно, ужасни, чврсто сам одлучио да пробам тим путем, па шта буде да буде.
Тако сам у једно рано јутро кренуо за Фочу, а затим преко Шћепан Поља за Плужине и даље ка Никшићу. До Фоче сам стигао релативно брзо. Међутим, оно што сам затекао ка Шћепан Пољу је била моја прва права авантура. Пут, за који стоји знак „сужење 3 метра“ заправо често нема ни два метра. Углавном је 1-1,5 метар покривено асфалтом, док је остатак макадам. На пар мјеста нема асфалта никако, али зато има неколико дрвених мостића распона 1,5-2 метра. Да ситуација буде гора, испред мене је огроман Мерцедесов теренац на њемачким регистарским таблицама дизао прашину због које је видик био сужен на пар метара. Напокон, након десетак километара патње, Мерцедес скреће ка једном од рафтинг кампова непосредно пред границу са Црном Гором, а ја напуштам Републику Српску и БиХ преко рђавог моста покривеног дасакама (!).
Напуштајући тако Републику Српску размишљам о ауто-путу од Бања Луке до Добоја. Драго ми је да се код нас гради ауто-пут, и ја бих га градио да сам власт. Међутим, био би ваљда људски и божији ред да се прво у цијелој Републици ријешимо дрвених мостова какви су ови, код Фоче, а каквих има још подоста (нпр. ка Чајничу, Шековићима итд).
Послије пар кривина кроз ничију земљу долазим на гранични прелаз у Црној Гори. Прво изненађење ми је да се полицијска канцеларија налази на лијевој страни, тако да документа додајем протежући се кроз сувозачко стакло. Међутим, осим ове безразложне гимнастике на граничном прелазу, ништа више у Црној Гори ми не представља авантуру. Путеви су нормалне ширине, чак и кроз кањон Таре. Понегдје, у кањону Таре има ситног камења на путу, понегдје и нека рупа. Међутим, у односу на оно у Републици Српској, ово је прави ауто-пут. Када се од Плужина крене ка Никшићу пут постаје све бољи, тј. са мање кривина. За пут од Никшића до Подгорице би се могло рећи да је врло добар. Пролазим кроз Подгорицу без пуно задржавања. Пут ка југу Црне Горе, тј. ка Албанији је такође добар, једино ме помало изненађује број албанских застава јавно истакнутих у Тузију, предграђу Подгорице кроз које морате проћи на путу ка Албанији. Долазим на гранични прелаз Божај између Црне Горе и Албаније. Види се да је неко имао занимљиво архитектонску идеју за овај прелаз, међутим, није је до краја реализовао. Између два гранична прелаза, који се налазе 50-ак метара један од другог је макадам. Мислим у себи како тек сада почиње моја авантура! Албанија је то, брате, биће макадама.
Међутим, моје наде да има неко гори од Шћепан Поља брзо су пале у воду. Чим сам ушао у Албанију, испред мене се нашао добар, шта више одличан пут. Није ауто-пут али јесте брза цеста, широка је 6-7 метара, права, равна све у свему боље од велике већине магистралних праваца у БиХ. Свакако много боља него пут од Сарајева до Бањалуке преко Кнежева, или чак од Сарајева до Мостара.
Ипак, ово ми је први пут да путујем кроз Албанију па покушавам да нађем нешто чиме бих оправдао своје мишљење о овој земљи. Након двадесет километара крај пута наилазим на бетонски бункер из доба Енвера Хоџе. Скромна, кружна и ружна бетонска конкструкција још одолијева зубу времена. Сад ми је срце на мјесту. Међутим, много прије тог бункера, у рејону села Тамара, у близини границе са Црном Гором наишао сам на огроман крст уклесан у стијени (види се десетак километара унаоколо), и то ме изненадило јер сам мислио да је Албанија исламска земља и да је тако нешто немогуће. Недалеко од тог крста (око 5 км даље) наилазим на високи звоник католичке цркве, па, што је за мене још веће изненађење, на малу правасловну цркву, очито у добром стању, одмах поред цесте, до хотела и пумпе. И раније сам чуо да на сјеверу Албаније има хришћана, али некако сам мислио да је то нека катакомбна црква, да су хришћани угрожена мањина. Оно што се да видјети ничим не потврђује ту угроженост.
Мало иза те православне цркве наилазим на кружни ток, затим на још један, па још један. Невјероватно је колико су Албанци направили кружних токова! На сваких 5-10 километара, наилазим на нови. Таман се залетим на 80 км/сат кад кружни ток. Од границе са Црном Гором од Тиране има их најмање десет и то на отвореној цести, оне у насељима да не рачунам. Права земља кружних токова!
Занимљиво је и што се у средини већини тих кружних токова налазе споменици. Сваки од њих је другачији и занимљив на свој начин. Први споменик у кружном току је на десетак километара од Црногорске границе. Класичан примјер социјал-реализма. Сиви војници и сељаци високи 3-4 метра, све са комунистичким береткама и у шињелима, са пушкама и мотикама, загрљени, окамењени. Ово би могло да пробуди носталгију код старије генерације. Код мене не. Ја сам рођен пар година прије пада Берлинског зида.
Након још 30-40 километара стижем у Скадар на Бојани. Присјећам се лекције из историје да су одавде стизале све турске трупе које су гасиле буне слободољубивих Црногораца. Ваљда нећу наићи на неког јаничара?
И не наилазим. Заправо, тек у Скадру се сусрећем са Албанским градским становништвом, које сада могу боље да осмотрим, будући да пролазим кроз град и у доста густом саобраћају. Бијели, чак блиједи грађани, дедице културно обучене, дјевојке у кратким хаљинама, момци на скутерима и старим „Томасима“. Неки човјек ме љубазно поздравља, што сам му у тој градској гужви стао да прође. Све у свему, да ми је неко завезао очи и бацио ме овдје ни по чему не бих могао да погодим да се не налазим у БиХ, Србији или Црној Гори. Једино ме изненађује број бициклиста. У једном тренутку, пролазим кроз улицу која је ваљда нека врста шопинг зоне. У приземљу старих и оронулих зграда су кафићи и продавнице. Између плочника на коме се одвија трговина и цесте су огромна стабла кестена која скоро у потпуности штите саобраћај од сунца, а на цести поред аутомобила десетине бициклиста. Морате добро пазити да некога не згазите.
Како се приближавам центру Скадра остајем затечен социјалним разликама. У склепаној дрвеној кућици метар-са-метар на некој столичици сједи стари мајстор, скоро на самој цести и поправља ружичасте дјечије сандале, док се иза њега налази модерна зграда, а испред ње паркинг пун доста скупих аутомобила. Недалеко од те модерне зграде опет шупа, а испред ње други мастор који поправља бицикле. Са стране коњска запрега. Додуше, драматику читавој сцени даје прије свега контраст, а не нове зграде и аутомобили. У Албанији нисам видио ниједан аутомобил који већ раније нисам видио на мојим Палама. О Сарајеву и Бањалуци да не говорим. Међутим, код нас више нема мајстора који раде у оронулим кућицама практично на цести!
Кад се већ дотакох аутомобила морам да кажем да у Албанији на цести можете срести све марке аутомобила као и код нас, али ипак доминирају Мерцедеси. Има их разних. Од најновијих модела, до најстаријих. Ипак, већину чини флота са краја 1980-их. Чувени 300 и 190. 300-ца има више. На једном мјесту наилазим на мали плац за продају аутомобила, а на њему четири мерцедеса СЛ кабриолет из 1990-их. Сваки друге боје. Ови аутомобили су се прије двадесет година продавали за 150.000 ДМ и предстваљали ултра-луксуз. Данас вриједе, можда, 15.000 КМ по комаду, али их ријетко гдје можете видјети у оволиком броју на једном мјесту. Очита фасцинација овом марком и овим моделом.
Улазим у сам центар Скадра. Пријатно сам изненађен. Велики кружни ток, а у средини њега споменик „Албанској демократији“. Споменик се састоји од металних, хромираних цијеви различитих дужина пореданих у круг, нешто као оргуље, док је у средини водоскок. Около пар модерних зграда, хотел Red Bricks, мала средњовјековна сахат-кула итд, све врло лијепо уклопљено.
На излазу из Скадра ме чека прво право разочарење у Албанији. Испод зидина велике средњовјековне трврђаве (ваљда оне из које су Турци полазили на Црну Гору) огромна колона аутомобила. Наредних сат времена прешао сам свега 2-3 килиметра. Полиција регулише саобраћај. И иначе, у Албанији је на сваких пар километара, практично на сваком кружном току, патрола саобраћајне полиције. Једино упада у очи да им је неко неозбиљан (али одговоран ка државном буџету) одабрао Шевролет Спарко за полицијски ауто. Аутић, пардон ауто од једва четири метра, са полицијским ознакама дјелује помало комично, али опет, шта вриједе нашој полицији Голфови 7 када немају гориво да наспу.
Униформе полицајаца су им плаво-жуте, са низом флуоресцентних трака на ногавицама. Пријатно ме изненађује што ме ниједан полицајац није зауставио, иако су ме неколицина добро осмотрила.
И још нешто ме зачудило. У Албанији, бар ако слушате радио станице, нема албанске музике. Иду све саме стране пјесме – 95% на енглеском. Понегдје се осјети мало веће присуство Дуа Липе и Рите Оро (ипак су оне Британске пјевачице Албанског поријекла), али на албанском језику ништа. Чак и понеки талијански и шпански хит иду, али од домаће музике ни трага ни гласа.
Настављам, добрим путем ка југу. Једино још понека коњска запрега и троточкаш свједоче да је ова земља до недавно била примјер неразвијености у Европи.
Улазим у Тирану са сјевера. Шок! Бар на основу онога што сам могао видјети из аутомобила Тирана је западна Европа, са тек дискретним дахом оријента. Индустријска зона преко које се стиже до центра је одлично саобраћајно ријешена, а са обје стране саобраћајних трака налазе се модерне зграде, од салона аутомобила до различитих фабрика и хотела. Заправо један од новијих хотела доминира тим дијелом града. Са својим мермерни стубовима, купастим кровом и скулптурама на фасадама подсјећа на нашу Палату Републике само што је десетак пута већи. Због величине и архиетектуре помислио сам да је предсједничка палата, али сам ускоро, на своје разочарење, утврдио да се ради само о хотелу. Сам центар града је бескрајно шармантан. Конбинација лијепих старијих зградица од 4-5 спратова са беспријекорно сређеним фасадама (што често недостаје и Сарајеву и Бања Луци) са модерним небодерима. Ипак, у Тирани се не граде само стаклене коцке какве су преплавиле Сарајево и Бања Луку, и које све од реда више личе на тржне центре, него пословне зграде достојне ужег центра града. У центру Тиране се налазе небодери релативно малих основица, са двадесетак спратова, али (опет) са занимљивим фасадама, често разнобојим (има и стакла, али не доминира), гдје свака таква зграда просто мами да је погледате из различитих углова. „Градски оци“ и планери изградње Сарајева и Бања Луке би требали да се обрате својим Албанским колегама за савјете. У центру Тиране гради се или обнавља огромна џамија, која мене неодољиво подјећа на Плаву џамију у Истамбулу. Ипак, ма колико да сам се трудио, у Тирани не наиђох на госпође и госпођице које својим облачењем јасно исказују своја вјерска осјећања (за разлику од мог родног града Сарајева гдје је тешко прећи пар стотина метара, а не сусрести их). Оно што ме је посебно изненадило у центру Тиране је осјећај за детаље. Неко је, очито, бринуо о сваком плочнику, о сваком дрвету, клупици који се ту налази. Тако, на тротоару наиђох на скулптуре рода од сламе, које стоје ту само да би обогатиле амбијент. Све је врло лијепо, ненаметљиво изведено, па не знам јесу ли становници Тиране свјесни у како оплемењеном окружењу живе, или је и њима све ово ново и страно? Да им је куповна моћ значајно порасла свједоче неколико молова којих се не би постидјели Београд и Загреб, а који су далеко већи од ББИ-а и ССЦ-а.
На крају, једино, што ми се у Тирани није свидјело је огроман кружни ток, са неких пет трака и 7-8 излаза, а у средини огроман Албански грб (црни орао) висок 5-6 метара. Из далека изгледа као да је изведен од картона, међутим, када се приближите видите да је заправо састављен од ситнијих металних плочица и да би требао да се окреће. При томе, немам ништа против овог орла нити против таквог исказивања патриотизма (који додоше јесте мегаломанско) али имам против кружних токова са толико трака. Ако, као ја, не успијете нађи излаз из прве, наћи ћете се на муци како да у читавој тој гужви направити још један круг и добијете другу шансу да одете својим путем. Посебно што Албанци брзо возе, а и култура вожње им још не досеже квалитет путне инфраструктуре.
Пут од Тиране до Елбасана је примјер земље у иградњи са свим позитивним и негативним стварима које то доноси. Због затвореног дијела пута на јужном излазу из Тиране (гради се ауто-пут) морао сам сићи са главне цесте, али моја навигација ме је стално враћала на тај главни пут због чега сам је на крају угасио и кренуо ка југу „по осјећају“. Тако сам возећи се споредним путевима, који су упет, гле чуда, у сасвим солидном стању, дошао и до „Ролинг хилса“. То је насеље на ободу Тиране гдје живе, ваљда, дипломате. Како нисам знао куда даље стао сам на капији тог насеља да питам стражаре куда даље. Иначе, такво насеље сам раније видио само у Холивудским филмовма. Десетине, можда и стотине луксузних кућа, окружене једним заједничким зидом високим 2-3 метра са наоружаним стражарима и рампом коју морате да прођете ако желите да уђете. Спољни стражар (има и унутрашњи у кућици) ми је више невербалном комуникацијом, него на лошем енглеским језику, објаснио како даље за Елбасан.
Пут од Тиране ка Елбасану је конбинација ауто пута и магистралног пута. Као што рекох, ауто-пут је у изградњи (и прикључује се на већ изграђени ауто-пут Тирана – Приштина), али је један његов дио (15-ак килиометара негдје на средини) већ завршен, па се мало укључујете на ауто-пут, па се опет мало искључујете. Иначе, ни тај дио који се укључујете се не плаћа.
Елбасан је, бар за мене, мање живописан од Тиране и Скадра. У центру града се налази огромна, степенаста стаклена зграда, која највише личи на нашу зграду Владе. Испред те зграде се налази, а шта друго, него кружни ток. Овај пут у центру тог кружног тока је велика скулптура земаљске куле ухваћене у средину од стране три савијене шипке.
Од Елбасана ка Охриду пут је опет нов и доста добар, али вијугавији него до тада.
Гранични прелаз између Албаније и Македоније је савремен са по 5-6 трака, од којих су три у функцији.
Прва ствар коју уочите када се приближите Македонији је македонска застава. У животу нисам видио већу заставу него на тој граници. Постављена на висок тростепени метални стуб, онако жуто-црвена оставља без даха. У Албанији такође има пуно застава, како испред институција, тако и испред угоститељских објеката, па и приватних кућа. Највише је, наравно, албанских застава, али има и застава Америке, ЕУ, Њемачке итд. Међутим, све заставе које сам срео у Албанији могу да стану у ову једну Македонску. А то није једина таква застава у Македонији. Заправо, на кратком потезу од Албанаске границе до центра Охрида (30-ак километара) има их три. И све су огромне.
Када уђете у Македоноју прво наиђете на Струмицу. На двојезичној табли (Албански на латиници, Македонски на ћирилици) ћирилични натпис је прешврљан неким спрејом. Мислио сам да је ово (шврљање двојезичких табли) специфичност БиХ, али се, ето, увјерих да није. Имају и Македонци својих проблема.
Међутим, за госте који говоре српски (а и друге језике) имају и доста љубави. Заиста, у задњих пар година нигдје се нисам осјећао тако топло примљеним као на Охриду у Македонији. Не само да су моје колеге са Економског факултета у Скопљу трудиле да увијек буду љубазни и предусретљиви ка мени, него су и обични људи – продавачица крофни на плажи, конобар у ресторану, рецепционерка, стигли и чак инсистирали да ми испричају како воле Србе. Чак се и туристички водич, који обилизак Охридске тврђаве започиње причом о Бугарској и Српској окупацији која је са овог локалитета однијела вриједне историсјке експонате који се данас налазе у музејима у Београду и Софији, касније, када је чуо који језик говорим, трудио свим силама да буде што љубазнији ка мени и да ми учини неке мале услуге. И сви су покушавали да причају на српском језику иако им, наравно, није свима подједнако добро ишло. Додуше, одмах да нагласим да љубав ка Србима код Македонаца не треба мијешати са братством и јединством. Данашњи Македонци итекако имају изграђен идентитет, воле своју државу и раде на афирмацији своје историје и културе.
За Македонију је занимљиво још нешто – ниске цијене. Седам дана у Охриду кошта колико два дана у Сплиту. Шта више, ресторани, кафићи и маркети су им јефтинији него у Сарајеву или Бањалуци. Додуше, за разлику од Сплита, Сарајева и Бањалуке у Охриду и околици нема ни мал-ова, нема МекДоналдса и сличних садржаја. Ни већина плажа није сређена као у Сплиту или Будви. Али је и даље однос уложеног и добијеног врло висок.
Ако бих на крају требао да оцијеним путну инфраструктуру земаља кроз које сам прошао, морао бих да кажем сљедеће – што сјевеније то тужније, бар ако Вам је најсјевернија тачка БиХ. Тако је путна инфрасруктура у Албанији боља него у Црној Гори, а путна инфрастаруктура у Црној Гори је боља него у БиХ. Додуше, у БиХ ово поређење и престаје, будући да је путна инфрастуктура у Хрватској далеко боља, не само од исте у БиХ, већ и у Албанији и Црној Гори.
Укратко, постали смо Албанија за Албанију и џаба нам наше високо мишљење о нама самима када сваког дана губимо упориште у реалности. Када путујете кроз Албанију на сваком кораку осјетите прогрес. Додуше, тај прогрес још није захватио цијело Албанско друштво, али је на добром путу.
Шта осјетите када кренете из Сарајева за Подгорицу преко Шћепан Поља? Прогрес сигурно не.
