Са џемом, сиром, чоколадом, посут бадемима или празан, уз прву јутарњу кафу или без ње, поједен на улици, бензинској пумпи, у локалној пекари или у најфинијем париском ресторану, кроасан је омиљени доручак милионима људи широм свијета. Некрунисани краљ пецива, савршен спој ваздушастог тијеста и хрскаве корице, познат је на свим меридијанима као један од симбола француске кухиње. Крајње иронично јер – кроасан уопште није измишљен у Француској!

Многи ће вам рећи да је кроасан више од „обичног“ пецива. Он је израз уживања у животу, у малим стварима и сваком залогају. Врхунски тренутак чистог хедонизма у исто вријеме узвишен и доступан свима. Савршени представник француске кухиње.

Чак је и његово име савршено у својој једноставности – „croissant“ на француском значи „полумјесец“. Зашто се баш тако зове, јасно је свима који су икад видјели кроасан.

Управо је његов облик и почетак приче о овом пециву… а тај почетак уопште нема везе са Француском!

Слој легенди

Скидајући слој по слој саге о кроасану, баш као да скидамо слојеве његовог лиснатог тијеста, доћи ћемо до давног претка кроасана по имену кипферл. А ово пециво настало је у Аустрији и то, ако је вјеровати верзији коју је доктор Алфред Готшалк објавио 1938. у кулинарској енциклопедији „Larousse Gastronomique“, у прилично необичним условима.

По овој причи, кипферл, а самим тим и кроасан, своје „рођење“ дугује једном рату!

Током 17. вијека било је више сукоба између Хабзбуршке монархије и Турске империје, али је најдраматичнији био онај из 1683. године када су трупе султана Мехмеда IV дошле пред сам Беч и започеле опсаду која је потрајала скоро два мјесеца. Видјевши да стратегија изгладњивања војске и становништва неће дати резултата, Османлије су прибјегле лукавству и почеле да копају тунеле испод зидина града.

Е сад, како их не би открили, копање је морало да се одвија по мраку и управо та чињеница показала се судбоносном. Јер, ноћу, у општој тишини, у Бечу су будни били само пекари у својим радионицама. Управо они чули су буку коју су освајачи правили копајући тунел. Алармирали су браниоце града и Турци су тако поражени.

Прича даље каже да за откриће које је спасло не само њихов град, него и читаво царство, вриједни пекари нису тражили никакву награду осим ексклузивног права да направе пециво у облику полумјесеца у знак сјећања на овај догађај и симбол који су видјели на османским заставама.

И, тако је „рођен“ кроасан!

Слој историје

Иако горња прича данас више припада легендама него званичној историји, њена популарност, прије свега захваљујући објављивању у великом броју кувара, одржала се све до данас.

И о тренутку сељења кроасана из Аустрије у Француску испредају се легенде. Једна од најпопуларнијих каже да их је у Париз донијела Марија Антоанета када се 1770. удала за будућег француског краља Луја XVI. Како је чезнула за домом, принцеза је са собом довела и бечке куваре који су јој у новом двору спремали омиљене специјалитете од куће, међу којима је био и кипферл. Након што је ово пециво добило своје француско име, настао је - кроасан.

Ако се из кулинарских легенди преселимо у свијет провјерљивих података, прича постаје далеко мање маштовита. Историјска је чињеница да је прве кроасане у Паризу правио Аустријанац Август Занг који је 1838. или 1839. године у овом граду отворио „Бечку пекару“ („Boulangerie Viennoise“) у којој је продавао пецива по рецептима из своје домовине, укључујући и кипферл.

Захваљујући вјештом оглашавању у новинама и плакатима које је Занг лијепио по Паризу, ова пекара ускоро је постала изузетно популарна међу француским дамама, а подстакла је и велики број имитатора, па је техника прављења пецива временом унапређена, а сам кроасан постао је (и остао) синоним за француски доручак.