Сјеверац је бријао и срце пуцало од хладноће док се лагано спуштала ноћ на сњежну бјелину Карпата. Тражећи завјетрину, један војник стиснутих вилица од бола и напора, као рањени вук се пузећи подвлачио под спуштене гране велике јеле. Снага му бјеше на измаку, читав сат се вукао дотле, остављајући крвав траг пртином. Ђаволски пече сваки покрет рањене ноге, која га "не слуша", што говори да је тане закачило кост. Његова патрола бјеше засута ватром козачке засједе и тад осјети оштар бол и утону у таму. Свијест му се полако враћала и бистрила, док се спуштао сутон спозна да је остао сам у муклој шумској тишини. Нигдје никога жива, ни Руса ни његових другова из патроле, који су ваљда под ватром брзо одступили назад.

Док је кроз јелове четине гледао жмиркање звијезда на високом мрко-модром небу, Сарајлију Риста Шошића, редова 13. компаније Прве босанско-херцеговачке к.у.к. регименте, притискала је једна мисао. Од стотину начина да један Србин изгуби живот ваљда је најглупљи, а тиме и најтрагичнији тај да га положи борећи се за Аустроугарску монархију, чије су власти починиле толике гријехе, па и озбиљне злочине над његовим народом. Они би Србе, као сталну сметњу и пријетњу, најрадије побрисали са Балкана, јер не вјерују тим "барбарима" и бунтовницима чак и кад приме "унију". За скоро седам деценија пеглања хабзбуршког престола својом узвишеном позадином, његово царско и апостолско величанство Франц Јозеф је научио да су ти Срби добри једино да са осталим Словенима гину у ратовима за аустријску круну и тако приштеде скупе германске животе.

Рањеник се сјећао како их је корпскомандант, генерал Стеван Љубичић, посјетио на Галицијском фронту, који у Бечу претенциозно зову "бедем цивилизације". Било је то једног кишног децембарског дана 1915. на положају код Дунајца, гдје су данима шљапкали у житком блату ровова. Тада им је тај Србин са Баније, црн му образ довијека, држао смијешне мотивационе говоре, пуне излизаних фраза, у које, мада одан бечком двору, биће, ни сам није вјеровао. Говорио је како је управо невиђена част дати живот за свога цара, којег је сами Бог поставио на престо домовине, да као добри праведни отац бди над њима.

Елем, срећна ли је та Босна да може кости својих синова немилице сијати од Италије до Украјине, како би господство Беча могло присвојити и подјармити још нешто туђег животног простора.

Генерал им је "објаснио" да будућност и срећу њихове домовине и њихових породица одувијек угрожавају ти дивљаци Руси и зато је света дужност потпуно их потући. Они који су одрастали уз причу о Косову и Лазару, о слободи златној, дивећи се Обилићу и Карађорђу, тешко су могли прогутати ту причу. Међутим, код других се нашло острашћених фанатика да за рачун Беча с мржњом ударају на православне Русе, као што су њихови сународници шуцкори у Босни ударали на православне Србе. Уосталом, у Стамболу је 1914. проглашен џихад против Руса и Срба, а реис-улема је затражио од муслимана Босне да проводе ту свету дужност.

У јануару 1916. босанска регимента напушта Галицију и у дугим маршевским колонама прелази на сњежне Карпате. На вису Велики Лисац Шошићев батаљон сагради земунице. Ровове је било немогуће копати у залеђеној земљи под снијегом, те су лежали у неким јамама. Простор је био огроман и шумовит, па су га контролисали патролама, пратећи трагове у снијегу, како им Руси не би зашли за леђа. Ти козаци су били опасно убитачна војска и као духови су знали изнићи тамо гдје им се најмање надаш, па отворити жестоку паљбу. Тако је било и јуче, када су заскочили његову патролу.

У некој полусвијести Шошић је прижељкивао да га они нађу рањеног, вјерујући да га не би дотукли, јер би им се јавио. Однијели би га у свој логор, а будући заробљен не би био оглашен дезертером.

Колико је само пута Ристо завидио друговима који су протеклих мјесеци у великом броју пребјегли Русима, а он то није могао. Његово дезертерство је могло бити фатално за старијег му брата Јова, којег су аустроугарске војне власти одавно уписале у индекс "politish verdachtig" због веза са "Младом Босном" и других сумњи.

Ујутру рано, док су му ружичасто плавкасти кругови треперили пред очима, због великог губитка крви помодрелог од зиме Риста залеђених обрва и бркова нађе патрола његовог вода.

Док су га из батаљонског превијалишта отпремали за војну болницу у Грацу, чуо је нечије ријечи: "Овај се извукао, благо њему". То би обично рекли кад рана није смртна, а због лијечења ће рањеник дуже вријеме одсуствовати са фронта, а можда и за стално због посљедица. Још би рекли и "tausendgulden-schuss", рана од хиљаду златних талира, јер ће многи од оних што остају завршити у плитким гробовима ту иза борбених линија.

Лијечење је потрајало док поново није чврсто стао на обје ноге. Одатле га команда упути на обуку за митраљесца, као кршна жилава момака, те окретана и вјешта око разне технике, "бефел је бефел". Ваљало је попунити галицијски фронт проријеђен огромним губицима послије велике офанзиве Руса под Брусиливом тог љета, док је Ристо био одсутан.

Важна, али нетачна вијест

Шошић се вратио у своју компанију (батаљон), коју нађе на положају код Коњухе и ту му, на истуреном митраљеском гнијезду, допаде тешки "шварцлозе М-1907". Било је негдје средином новембра када му ордонанс Мићо, родом из Горажда, уручи пост карту од брата Николе, који му пише да се преко Црвеног крста сазнало како им је најстарији брат Јово заробљен од Руса. Та вијест је за Риста била дар с неба и давала му одријешене руке да и сам првом згодом пребјегне Русима. Но, касније ће се сазнати да је вијест била нетачна и да је Јово Шошић тада тамновао у аустријском затвору.

Ускоро дође вијест да је и остарјели цар Франц Јозеф отишао Богу на истину, послије "машала" 68 година дуге владавине. Истог дана чета је упућена да положи заклетву новом цару Карлу, којом приликом је корпскомандант поново држао "дирљив говор" како војска неће остати сиротна и незаштићена због смрти свог врховног заповједника, јер им је драги Бог подарио новога цара покровитеља. Лица многих војника била су киселог израза типа: "Е, баш смо срећни ко нико на свијету". Током заклетве многи су, као и 1914, у себи призивали Бога: "Господе, не вежи ме овом под морање датом заклетвом." Био је то 23. новембар 1916. године.

Ристо тих дана с главе на главу "вага" Србе из чете, тражећи повјерљивог, спремног ортака, јер бијег са фронта се кажњавао смрћу по кратком поступку. На крају се одлучи за Митра Копоњу из Вогошће, који бјеше погодан и због тога што је одржавао жичане запреке испред ровова и знао пролазе кроз њих. Митар радо пристаде па једне тамне кишне ноћи помолише се Богу, узеше пиштољ, каме и двије-три бомбе, па кренуше. Носили су неколика колута бодљикаве жице којом преварише војника на мртвој стражи, говорећи да иду поправити нека слаба мјеста на запрекама.

Прошавши цик-цак стазицом кроз шест редова жице почеше пузати према руским линијама. У мрклој ноћи су бауљали по глибу, а киша пређе у сусњежицу. Ускоро их открише "њихови" и отворише пјешадијску ватру, а потом су и гранатама бискали терен не би ли их смлатили. Задуго су чекали у некој бразди по оној "ћути, мируј, не извируј", док је изнад њих праштало и горјеле свијетлеће ракете. Око три сата иза поноћи ватра јења, па претрчаше Русима. Повикаше: "Предајемо се, браћо!", а неки козак их пресрете ријечима: "Турко! Не хоћеш војевати!", ваљда због фесова које су носили. Ствар се брзо ријеши кад се бјегунци почеше крстити узвикујући: "Ми Срби! Срби браћа!"

Мокри и каљави до очију предати су у команду као "војнопљени Австријаки" који су "сами пришли". Понудише их храном и пићем уз пећ, да би осушили униформу. Наравно, одмах су једном официру избифлали све што су знали о броју и распореду швапских снага и технике, стању морала и квалитету јединица. Сутрадан су спроведени у главни штаб славног Брусилова.

Ту затекоше још једног пребјега, неког Тодоровића, Србина из Вишеграда, који је исте ноћи шмугнуо Русима. Док су у једној просторији чекали даље процедуре, ту убацише и неког приведеног цивила. Кад тај схвати да они нису заробљеници већ пребјези из швапске војске, поче их на њемачком језику називати издајницима и гадно псовати, док га Ристо не звекну неком даском по глави па га ошамућеног стражари некуд одведоше. Ускоро их посјети један чешки официр који је уписивао добровољце за српски корпус, што они једва дочекаше.

Елем, 1. децембра син Гавра Шошића, власника познате пекаре у Сарајеву, обре се у Одеси, кроз коју је већ прошло десетине хиљада добровољаца, спремних да се што прије прикључе српској војсци. Сви су они били вођени истом идејом и истом мишљу о слободи и уједињењу са осталом српском браћом. Одзив је од почетка био изванредно велики, упркос непрестаној пропаганди аустроугарских агената, посебно неких заробљених Хрвата. Они су ширили причу како ће аустроугарске власти прогонити њихове породице код куће, и стално у некакве нотесе уписивали имена добровољаца. И тадашњи заробљеник Јосип Броз ревносно је, по властитом признању, ширио ту пропаганду, што је поколебало један број добровољаца, посебно оних несрпске националности.

У Одеси је за смјештај добровољаца Прве српске добровољачке дивизије генерала Хаџића била импровизована касарна у једној фабрици конопље. Док су марширали кроз град, руски војници би знали запјевати: "Сербија, Сербија, жалко мње тебја/ Австрија, Германија напали на тебја". Шошић је распоређен у трећу чету допунског батаљона потпуковника Живковића, званог Ћамил. Добише српске шајкаче и руске униформе, једва дочекавши да збаце са себе оне омрзнуте швапске. Ускоро га командир чете, Чех потпоручник Невркал, затече питањем: "А шта је теби Јово Шошић?", па кад Ристо рече "рођени брат" поручник га поче срдачно грлити. Послије исприча да је са Јовом још прије рата тајно сарађивао, кујући завјеру против Аустрије.

Ускоро огласише да ће један француски брод превести првих хиљаду добровољаца за Солун, што изазва праву гужву и пометњу, јер се одмах пријавило њих преко седам хиљада. Није било друге него да се то коцком ријеши. Извлачене су цедуљице на којима је писало "иде" или "не иде". Шошића као да полише 'ладном водом кад на својој цедуљи прочита да не иде, али није одустајао да се пошто-пото укрца на ту лађу. Обрлати командира Навркла да му то некако избургија, и стварно, у батаљону се деси једно одустајање и Риста као резерву са клупе, утефтерише за први транспорт. Невркал је Ристу то средио преко официра Михаила Вурма, такође Чеха, којег су Срби рођачки звали Милош.

Вирус фудбала

Мада је то "иде" значило можда и пут у смрт, добровољци тада на то нису мислили, већ горјели од жеље да се што прије укључе у борбу за слободу својих поробљених крајева и њихово уједињење са Србијом, о чему се навелико причало.

И тако ова хиљадарка "срећних добитника" 3. јануара 1917. крену из Одесе возом ка Порт-Романову, једној малој луци на Сјеверном леденом мору. Путовало се око мјесец дана, а у возу пјесма и шала нису престајале, иако су ишли у непознату будућност, не знајући шта их чека. Коначно се 1.072 добровољца и 26 официра укрцаше на једну француску лађу 10. фебруара. Бура је бјеснила цијелим путем, али није покварила добру атмосферу под палубом. Српски официри који су још јесенас дошли у Русију да изврше брзу дообуку добровољаца и поставе формацију, собом су донијели и српске пјесме са Солунског фронта па се тако пјевало "Спрем'те се, спрем'те, четници", "Марширала краља Петра гарда", а често и она како се креће лађа француска којој су пријетња швапски сумарени (подморнице). И овај пут је њихова француска лађа могла постати плијен те смртне опасности за бродове Антанте. Зато је капетан узео курс високо на сјевер, рачунајући на њихово мање присуство у тим водама. Тај француски официр - ветеран није се могао чудом начудити непрекидној шали и пјесми, чак су и хорови формирани. "Ја оваквог народа никад до сада не видјех, када Французи полазе на фронт поваздан тихо слине и цмиздре, гледајући и љубећи слике чланова породице. Кад сам превозио Русе, ти само врте бројанице и скрушено шапћу молитве, а ови, господо, пардон, па ово није нормално". Добровољци су изводили разне шале и бијесне глисте како би забављали друштво. Неки Милан Дрљача из Сарајева знао је оригинално њакати као магарац, од чега би сви праснули у смијех, на шта би се поново зачуо капетан: "О, мондије, ово ипак није нормално!"

Тако доспјеше пред Глазгов. Послије три дана сталних прегледа особља лучке капетаније и доктора, дозволише им искрцавање. Одређен им је необичан смјештај у здању опере, која у то вријеме није радила. Но и поред тога неколико чланова ансамбла, који су се ту затекли на увјежбавању репертоара одлучише да им приреде музичку добродошлицу. Војници нису баш марили за оперске арије, па почеше од досаде тријебити ваши из одјеће. Неко се досјети да и они имају свог виртуоза, једног "димљеног Србина", званог Мито, који је од Шваба утекао заједно са својом виолином. Кад га подвикнуше, он спремно искорачи на бину, поклони се господи музичарима и ни пет, ни шест распали колце. Клавириста, и сам побуђен Митовом свирком, поче га пратити тандара-мандара, док не ухвати ритам "кеца". За то вријеме у партеру је већ љуљало урнебесно коло. Кроз отворена врата опере пролазници зачуше некакав џумбус унутра и провиривши остадоше потпуно затечени призором. Неки се охрабрише и почеше хватати у коло и невјешто збрда-здола весело играти. Послије је била гала вечера, чули су се узвици: "Живјела Шкотска", "Алал им вјера", "Красота божија". Нема шта није изнесено пред веселу Србадију, која смаза све до посљедње мрве. Сутрадан купање, па шетња по граду, а Ристо Шошић, већ заражен вирусом фудбала, распита се и нађе фудбалско игралиште и одгледа један тренинг подмлатка. Док је поподне са двојицом другова шетао градом, пресретоше их двије отмене леди и љубазно замолише да им поклоне своје кокарде. То не могоше одбити и даме им, у знак захвалности, у првој продавници купише боцу вискија, апарате за бријање и неколико сапуна. 

Трећи дан се укрцаше на воз и опет пјесма и весеље на одобравање Енглеза: "Вери гуд, Серб! Вери гуд!". За њихов возни ред се знало, па су им чланице хуманих удружења на успутним станицама доносиле храну и чај.

У луку Портсмаут воз стиже ујутро 26. фебруара 1917. године. Прије наставка путовања добише подужи одмор да протегну ноге у шетњи градом. У самом центру из једног локала зачуше повик: "Срби, браћо" и угледаше конобара како се залијеће у њих и сав вилен их грли и љуби. Био је то неки Личанин који их познаде по шајкачама. За његовим шанком Ристо и друштво подобро поквасише грло изврсним скочем. Не треба сумњати како би радо наставили то весело дружење још који сат, али је чекао брод који ће их превести преко Ламанша.

Револуција, глад и жртве

Упркос скепси неких од главних руских стратега, идеју генерала Алексеја Брусилова да покрене снажну офанзиву у Галицији подржа лично цар. Разрадивши прецизан план, Брусилов 4. јуна 1916. снажно удари у исти мах на доста тачака аустроугарског фронта. Двије од три његове армије у муњевитом продору незадрживо су напредовале и већ за четири дана дубоко потиснуле непријатеља, заробивши одмах 200.000 Аустроугара. До краја офанзиве тај број се попео на 400.000 заробљеника, чиме је кичма Ћесарове војске била сломљена. Да Њемачка није брзо возовима пребацила дио трупа са западног фронта, Аустрија би се нашла на кољенима и вјероватно затражила сепаратни мир. То би рат скратило за бар годину дана и уштедјело стотине хиљада живота на обје стране. Такав епилог би се сигурно и десио да Русију не почеше потресати немири, политичке побуне и штрајкови, којима се тражио излазак Русије из рата. Све је кулминирало револуцијом бољшевика, уз помоћ њемачких тајних служби. Они су својој држави усред ратних тешкоћа и напора зарили нож у леђа, доводећи је на ивицу понора па су у Бечу и Берлину могли отворити шампањац. Но то весеље ће им ускоро присјести. Бољшевици су тада посебно усрећили матушку Русију губитком 1.600.000 квадратних километара територије на којој је живјела трећина становништва те милионским жртвама крвавог грађанског рата и глади.

(Наставак у сљедећем броју "Гласа плус")

Пише: Драган Мијовић