Заједнички живот Луке Ковача и његове супруге Заке траје већ 67 година, почетак је био необичан и буран, али је од свега била јача љубав овог фочанског пара, коју није успјела да прекине ни тадашња народна милиција.

Када је 1952. године на радној акцији у Броду, код Фоче, тада двадесетогодишњи Лука Ковач први пут видио Заку Дракул одмах је знао да ће она бити његов животни сапутник.

Њихова љубав, упорност и несвакидашња домишљатост Луке и његових рођака, успјели су да савладају све препреке, па и противљење Закине мајке, али и тадашње власти.

Лука је у јануару 1953. године успио да украде Заку, која је тада била још малољетна дјевојка са 17 година, и од тада су у срећном браку у којем су добили троје дјеце, унуке и праунуке.

Са осмијесима на лицима данас се присјећају великог Лукиног подухвата када је заједно са својим рођацима преварио цијело Закино село Бољарадину и њу одвео својој кући у село Мазоче.

"Сватови" су отишли у Закино село Бољарадину, прилично удаљено од Лукиног Мазоча, а уз то за њих и непознат крај.

Лукин рођак Петар, који је служио војни рок при тадашњем Корпусу народне одбране Југославије, а који се задесио на одсуству, имао је војну униформу, шапку и пиштољ са опасачем, па су дошли на идеју да се у Закином селу представе као официри Удбе.

-Кажемо за Петра да је официр Удбе, ја да сам из комитета, а Маринко да је из општине и да смо пошли да одржимо конференцију у селу. Поручили смо да сви од 18 до 60 година морају навече доћи у кућу предсједника омладине- прича Лука.

Сви мјештани су по "наређењу" отишли на конференцију, а Зака је, захваљујући стрини, знала о чему је ријеч, па је слагала да је болесна и остала кући са мајком.

Лука је са рођацима то вече провалио у Закину кућу и отео је од мајке.

-Она се била спремила и обула, али нема капута, а ја сам имао кабаницу и капут, па га скидох и дадох њој и тако се покуписмо и кренусмо низ шуму- сјећа се он.

Зака прича да је пошла својом вољом и да се никада није покајала.

Била је малољетна и матичар није пристао да их вјенча. Полиција је покушала да је врати кући, али млада ни по коју цијену није жељела да оде од Луке.

За разлику од мајке, Закин отац, који је у то вријеме, као и већина српских домаћина из тог села, на правди Бога био у затвору, као наводни јатак народних непријатеља, одмах је прихватио зета.

-Мој отац је, када му је мајка ишла у посјету у затвор, рекао да је Лука добар и паметан и да сам у праву што сам отишла- присјећа се Зака.

Љубав је побиједила - Лука и Зака засновали су породицу, а шездесетих година прошлог вијека из Мазоча су се преселили у Фочу.

За крај приче о љубави на фочански начин, Лукин савјет за дуговјечан брак.

-Све зависи од главе и памети. Ако се ја правим виши него што јесам, онда ту среће нема, а и жена исто тако. Него се прави колики си- поручује осамдесетосмогодишњи Лука.