Велики српски пјесник Алекса Шантић умро је на данашњи дан 1924. године, а Мостар и данас памти и препричава његову сахрану, јер се таква ни прије ни послије није догодила у граду на Неретви.

Шантић је, који је преминуо од тада неизљечиве болести – туберколозе, сахрањен на православном гробљу Бјелушине у Мостару.

Када се сазнало за његову смрт, ријеке људи сливале су се ка Ћоровића кући, гдје је Шантић код сестре Персе провео посљедње дане живота. Долазили су да би се поклонили свом пјеснику и изјавили саучешће породици.

Због пристизања великог броја људи, Шантићев ковчег је до сахране био пренесен у Српски дом - данашње Народно позориште Мостар.

Мостар је, забиљежили су хроничари тадашњег времена, био завијен у црно.

- На кућама висе црни барјаци, фасада Општинског дома претворена је у црну масу, па су чак и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор уцвиљене мајке за изгубљеним сином - записано је у књизи Јосипа Лешића "Роман о пјеснику" која описује Мостар на дан сахране Алексе Шантића.

У књизи се наводи да су из цијеле Херцеговине стизале бројне делегације, нарочито из Невесиња, било их је који су пјешке превалили по 40-50 километара само да би још једном видјели свог пјесника и поклонили се његовим сјенима.

- У један сат поподне дошла је у Српски дом пјесникова родбина, а касније су чланови Српског пјевачког друштва `Гусле` и хрватског `Хрвоја` изнијели ковчег из Дома и унијели га у кола. И тијело мртвог Шантића по дивном ведром дану пошло је на своју посљедњу шетњу кроз Мостар - наводи се у књизи.

Поворка је обишла око цијелог Мостара и у њој је учествовало цјелокупно грађанство.

- Овакву жалост и овакав погреб Мостар није никада до сада видио. Од Српског дома до гроба било је 15 говорника који су о пјеснику говорили у име различитих организација, пјевачких друштава, књижевних часописа - наводи се у књизи.

Додаје се да су аероплани кружили над поворком која је обилазила Мостар, а да је дуж улица стајала маса људи који су испраћали пјесника, док су све радње биле затворене.

- А народ, било муслимани, православци или католици, подједнако је туговао и оплакивао свог великана и пјесника. Сви говорници су истакли да је Шантића био пјесник јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин који је при проласку спровода са минарета Церничке џамије топлим гласом отпјевао посљедњу молитву праштања - додаје се у књизи.

Пратња је трајала пуних пет часова. Мрак је већ био увелико пао када је кроз многобројне почасти и густе редове тронутог народа измучено тијело неумрлог Шантића спуштено у херцеговачку земљу при свјетлости буктиња.

Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје је провео највећи дио живота.

Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог "Аџа". Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба.

Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао необично мртвило које је било посљедица угушеног херцеговачког устанка против Аустрије. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније почео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је антологијских пјесама "Остајте овдје", "Емина", "Вече на шкољу", "Не вјеруј", "Претпразничко вече", а његов пјеснички опус чини више од 700 пјесама.

Почетком 1887. године постао је сарадник "Голуба", затим часописа "Босанска вила", те "Нове Зете", "Јавора" и "Отаџбине". Наредне године основао је Српско пјевачко друштво "Гусле", а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора "Просвјете".

Припадао је "Мостарском књижевном кругу" окупљеном око листа "Зора" који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као "истакнутог српског националисту".

На почетку пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса због социјално и национално обесправљеног народа коме је и сам припадао.

Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

Родољубива поезија описује родну груду и домаће огњиште /"Моја отаџбина"/, а у неким од најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /"Остајте овдје" и "Хљеб"/.

Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /"Ми знамо судбу"/.

Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент баште, бехара, хамама, шадрвана, а дјевојке које се појављују у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима.

Таква је пјесма "Емина" која је ушла у народ и пјева се као севдалинка.

Шантић је изабран за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.

Више школа у Републици Српској и Србији, те једна у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно мјесто у Војводини.

У Мостару је прошле године Шантићу враћена његова улица, а Гимназија која је носила његово име данас је Гимназија Мостар. У овом граду се налази и Шантићев парк са његовим спомеником.

Српско просвјетно друштво "Просвјета" - Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво "Гусле" сваке године организују "Шантићеве вечери поезије", а сваке треће године на манифестацији се додјељује књижевна награда "Алекса Шантић".

Ова друштва заједно са Српском православном црквом сваке године обиљежавају годишњицу његове смрти.