Паљанин Александар Крунић по занимању је војно лице, али оно што посебно истиче нашег суграђанина је изузетан таленат за сликарство.

Александар је рођен 1975. године у Мостару, ожењен је и отац је двоје дјеце. Љубав према сликарству, каже Александар за портал ИС радио, дошла је сасвим случајно док је гледао свог радног колегу како слика један пејзаж.

-Колега Зоран ми је, процјењујући један мој брзопотезни цртеж, који је настао из чисте шале, дао савјет да обавезно почнем сликати уљаним бојама на платну. Поклонио ми је читав сет сликарског прибора и почео сам сликати своја три прва пејзажа. Велику подршку сам добијао од њега за сваку нову слику и зато му сам му неизмјерно захвалан. Подршка породице такође није изостала и њих сматрам својим најстрожим критичарима за сваку слику коју урадим- рекао је Крунић.

Александар је завршио Војну академију 1998. године у Београду и свој живот усмјерио према војној професији као примарном занимању. Љубав према сликарству је расла са сваком новом насликаном сликом. Нажалост, није успио да потребно знање о сликарству добије у некој умјетничкој школи, али данас, каже, интернет омогућава да проширите своје знање на свим пољима па и у пољу сликарства.

-Бити самоук није једноставно и стицање знања иде спорије али је успјех слађи кад сами остварите неки циљ па чак и превазиђете очекивања- са поносом је истакао наш саговорник.

Реакције околине на Александрове прве кораке у сликарству су биле углавном изненађење, чуђење па и понеки подсмијех јер војно лице и сликар се чинило као неспојиво.

-Почети сликати у 35-ој години живота можда више личи на проналажење једног новог хобија ,да се убије вријеме’. Код мене је то ишло мало другачије јер сликарство никад нисам тек тако лако дефинисао као „обичан хоби“. У то морате да унесете себе, љубав, осјећања и вјештину коју имате. Кад створите неку нову слику која изазива позитивна осјећања код људи, задовољство је неописиво“, наводи Александар.

Најчешћи мотиви његових слика су пејзажи, мртва природа, фигура жене, портрети и понека апстракција. Крунић има обичај рећи да је свака слика нови изазов али портрети спадају у групу „великих изазова“. У том правцу би волио да се још више усаврши. Ипак, Александар је изузетно поносан на напредак од своје прве слике до данас.

-Десет година у свијету сликарства, за самоуког сликара, је мали период али примијетим велики напредак јер ипак је то искуство добијено кроз више од 500 насликаних слика. Моја самокритичност је велика тако да ми то даје додатну енергију да идем даље и више. Само сам некад у шкрипцу са временом- додаје Крунић.

У посљедње вријеме највише слика портрете али не изостају ни други мотиви, а то добрим дијелом зависи и од наруџби које прима од људи који су одушевљени његовим сликама.

-Сликам искључиво техником уље на платну. Инспирација сама долази у зависности од тренутног расположења, осјећања и слично. Ево, у ово такозвано доба короне, гледајући борбу медицинских радника да спасе што више живота од опасног вируса, прекинуо сам сликање једне слике и ставио пред себе ново, чисто платно. За неколико часова настала је једна апстракција у знак захвалности свим медицинским радницима- прича Александар.

Александар има одличну комуникацију са више од 12.000 пратилаца на друштвеним мрежама. Прихвата све критике, савјете, отворен је за сарадњу, а наводи и да је у више наврата организовао наградне игре хуманитарног карактера на својој фејсбук страници „Art AKrunic“.

Крунић каже да му дјела славних сликара служе као инспирација и да у тим умјетницима види узоре.

-Издвојио бих Рембранта и његове величанствене портрете. Цијеним хиперреализам сликара садашњице као што су Ренато Муцило и Алфредо Родригез, мексички сликар. Морам поменути и Јосипа Клера, сликара из Црвенке, и његову технику брзог сликања, искључиво сликарском шпахтлом. Слике су фантастичне а неке од њих настану за мање од пола часа, али ту се мора урачунати и његово четрдесетогодишње сликарско искуство- наводи Александар.

До сада је Александар учествовао на неколико изложби групе сликара али још увијек није успио да организује самосталну изложбу. Како каже, не полази му за руком да задржи и скупи све слике које сматра да су вриједне изложбе, јер већину одмах прода, јер за бављење сликарством треба доста улагања.

-Један академски сликар Љубиша (нажалост заборавио сам презиме) гледајући мало дуже моју слику „Дјевојка са виолином“, питао је чија је то слика. Тада сам помало бојажљиво рекао да сам ја аутор. Он је само рекао: „Тебе нису искварили, ти сликаш срцем.“ То памтим као један од најдражих комплимената, а и данас за себе кажем да нисам умјетник него само обичан човјек који воли да слика срцем- са осмијехом говори Александар.

Да бисте доживјели тај посебан осјећај кад сједнете пред чисто платно и уђете у тај нови свијет, онда морате то сами покушати. Ријечима је то немогуће описати.

-Ја знам да могу да се искључим потпуно из реалног свијета и да ,разговарам’ са сликом у току њеног стварања. Често тај ,разговор’ та посебна комуникација буде и велики подстрек да урадим слику најбоље што знам и умијем- каже Александар.

За крај разговора, Александрар је истакао да једним од највећих успјеха сматра то што је и своју дјецу успио заинтересовати за сликарство. Кћерка Ана-Емилија (15) је велики таленат, посебно за израду портрета графитним оловкама, а син Ђорђе (8) полако истражује свој дјечачки свијет и преноси га на папир. Крунић додаје да ће настојати да се усавршава још више, колико то ситуација и вријеме буду дозвољавали. Самостална изложба остаје један од циљева за наредни период. А до тада, настојаће да и друге људе охрабри да почну сликати јер сликарсто је, како истиче, заиста нешто што Вас може додатно комплетирати као личност, а слике које створите остају као печат једном времену, уложеном труду и љубави.