Скупи се туга за неке моменте које он неће моћи да доживи на прави начин као што је доживио свако од нас, каже посебна мама посебног дјечака по имену Алекса, ком је аутизам можда одузео могућност живота по устаљеним друштвеним нормама, али му је заузврат на дар дао срце велико као кућа.

Алекса Мишић за неколико дана постаће пунољетан. Њему је са само двије и по године дијагностикован аутизам срећом најблажег облика.

Ипак, његови родитељи Александра (43) и Дејан (47) из Панчева годинама уназад воде битку с ветрењачама да му омугуће све оно што његовим вршњацима по праву и природи припада.

За то вријеме он свира гитару и у свом микросвијету воли живот док га чува млађа сестра Јована.

Александра вјерује да су компликације током самог порођаја оставиле трајне посљедице на Алексино здравље.

Онесвијестила сам се три пута на порођају

– Породила сам се у термину. Све је било како треба. Једино што је сам порођај кренуо како не треба. Моје мишљење је да се ту десила грешка јер сам се три пута онесвијестила. И мене и њега су тада оживљавали. Њему је срце стало. Међутим, нама нико никада није потврдио сумње да је његово здравствено стање посљедица порођаја – започиње причу Александра Мишић.

Алекса Мишић/Фото: С.Крстић/Блиц

До јаслица су Александра и Дејан вјеровали да је Алекса здраво дијете и да полако израста у стаситог дјечака.

Ипак, живот је за њих написао другачији сценарио, па су морали да покопају све своје дотадашње визије и снове и да започну нови, непознати и посве тежи живот.

– Ми смо самоиницијативно отишли у Тиршову и тамо су нам рекли да вјероватно постоји неки проблем. Тада је имао двије и по године. Радили су му тестирања, ЕЕГ и на крају су дијагностиковали најблажи облик аутизма – сјећа се.

И као да није довољно тешко понијети толике терете постављене на леђа одједном, борити се са собом, својим сумњама и тугама, плакати у тишини и смијати се наглас само да Алекса не осјети све тегобе које му је судбина у аманет оставила, породица је морала да се избори и са својом околином.

– Ми смо се трудили да га социјализујемо, да буде прихваћен од околине и од људи. Ја сам отворено рекла пријатељима и рођацима да је то то, да ко жели можемо да наставимо да се дружимо, ко не жели није никакав проблем. Нисмо жељели да своје дијете доведемо у ситуацију да се осјети одбаченим. Са већином људи смо остали у добрим односима, они који нису хтјели, повукли су се - каже она.

Ипак, није ни њима било лако да се адаптирају на нови живот, да прихвате чињеницу да њихов малени првенац неће имати живот скројен по мјерилима обичног човјека, да можда неће осјетити све добро што живот носи, јер лоше већ јесте, али да њихова борба за живот и кроз живот тек предстоји.

Али изгледа да сваком живот дâ колико може поднијети.

Алекса је функционалан и хода

– Једном сам у болници залутала на одјељење на које није требало да одем, ушла сам на једна врата, видјела дјецу и само почела да плачем. Тада сам рекла себи:”Али моје дијете хода, моје дијете је функционално у односу на то какве дјеце има”. И мислим да ми је то било потребно да прихватим Алексу. Онда сам се борила и да мој Дејан прихвати. Алекса може да једе сам, да иде у тоалет сам, да вози бицикл, да трчи, може све за разлику од неке дјеце која то не могу – сјећа се Александра.

Велику подршку пружала им је породица, највише сестра Јелена и њен супруг Жарко, а своју браћу од тетке – Матеју и Андреја Алекса воли највише на свијету.

Ту је и рођена сестра Јована која је девет година млађа јер Сандра дуго није могла да превазиђе страх и пренебрегне трауматична искуства приликом рађања првог дјетета, а све вријеме вођена сумњом да је, можда, генетски материјал ње и њеног супруга крив за Алексино стање.

Алекса Мишић са сестром/Фото: С.Крстић/Блиц

Млађа сестра му помаже у свакодневним активностима

– Ми смо прије Јоване радили генетска испитивања да бисмо били сигурни да није до нас, већ да је све до порођаја. Јовани је тешко што он не може све што може она. Ипка, пуно му помаже. И када оду на игралиште, она увијек прати да ли је њен брат ту. Хоће да му закопча јакну пошто он не може сам и да помогне када треба да једе.

Алекса од трећег разреда иде у специјализовану школу, након што у регуларној није наишао на подршку и разумијевање.

Овдје је срећан, а музика га највише испуњава.

– Синтисајзер, гитара и хармоника су га одувијек занимали. Ишао је једно вријеме на часове гитаре, али и то је престало. Када год одемо на неку прославу, он стоји поред музичара. Не зна да свира, али се труди, дрнда по жицама јер то воли – каже.

И тако дан за даном, година за годином, Мишићи су научили да живе са свим лакоћама и тјескобама, да се држе и дижу међусобно уколико неко клоне духом или му заклецају кољена. Важно је само да су заједно и да међу њима једино љубав живи.

– Најбитније је да људи прихвате јер од тог тренутка почиње прави живот. Док не прихватиш, све је лаж. Ако ми наше дијете прихватимо такво какво јесте, онда ће и околина да га прихвати јер ти нећеш дозволити да твоје дијете осјети да је одбачено. Скупи се туга за неке моменте које он неће моћи да доживи на прави начин као што је доживио свако од нас. Ко зна зашто је то тако. Битно да моје дијете воли и да је вољено – пручила је поносна мама за крај, пише Жена Блиц.