Алберт Ајнштајн, један од најгенијалнијих физичара 20. вијека, пошао је од једноставног питања шта заправо значи истовременост догађаја. Његова генијалност се састојала и у томе што је знао поставити једноставна питања и потом их досљедно математички обрадити, иако му математика није била јача страна. Његово размишљање о истовремености догађаја довела га је до радикалне тезе о суштини времена. Она гласи: апсолутног времена нема.

До тог су доба физичари били чврсто увјерени како свемиром влада једно једино, свепрожимајуће и свеобухватно универзално вријеме. Ајнштајн је, међутим, открио, и то користећи само математичка помагала, да вријеме које мјери неки сат зависи о томе гдје се он у свемиру налази и којом се брзином креће. Та чињеница, ако је тачна, нарушава нашу уобичајену претпоставку о свемиру.

Наиме, није очигледно зашто би сат који се креће ишао другачије од оног који се налази на неком мирујућем мјесту. Такође не видимо зашто би сат на Земљи ишао другачије од сата на Мјесецу или на некој звијезди удаљене галаксије.

Сат, тако нам каже “здрав разум”, увијек иде једнако, под условом, наравно, да је у исправном стању. Он не мора чинити ништа друго већ показивати пролазак секунди, минута и сати. Ајнштајн, међутим, није држао много до “здравог разума”, за њега је то био тек скуп предрасуда.

Ајнштајнова су размишљања у физику увела нову претпоставку промјењивог времена. До њега је наука вријеме сматрала чврстим и непромјењивим. Доказ да су његове претпоставке тачне му је успио јер је вријеме неодвојиво повезао с посматрачем који мјери његов проток.

Физика до Ајнштајна то није учинила. За то се прије њега није видио разлог јер је вријеме било надређено и апсолутно, независно од онога ко га мјери. За Ајнштајна нема апсолутног времена, већ само моје или твоје вријеме, зависно о томе гдје се налазите и колико се брзо крећете. Вријеме је, тако је изрекао Ајнштајн, релативно. Другим ријечима, вријеме зависи од положаја и брзине посматрача.

Кључ разумијевања тог изузетно збуњујућег мишљења је свјетлост, која је у међувремену постала наш поуздани пратилац у шетњи дубинама свемира. За Ајнштајна је само свјетлост, или тачније брзина свјетлости, надређено, апсолутно и непромјењиво својство свемира. Он је брзину свјетлости употријебио да докаже како вријеме не може бити надређено и апсолутна величина.

Ајнштајн је пошао од двије фундаменталне претпоставке чију исправност не можемо доказати, али су успркос томе убједљиве и разумљиве. Научници такве претпоставке називају “постулати”.

Прва претпоставка гласи: брзина свјетлости је за све посматраче у свемиру једнака без обзира којом се брзином кретали. Она увијек износи 300.000 km/s, независно од тога да ли се посматрач помјера према или од извора свјетлости. Тачна вриједност брзине свјетлости у празном простору износи 299.792,458 километара у секунди.

Друга претпоставка гласи: за све посматраче у свемиру без изузетка вриједе исти природни закони, дакле у нашој галаксији не вриједе другачији физикални закони него у некој сусједној. Без тих претпоставки не бисмо могли разумијети структуру свемира, у том би случају све било могуће, чак и немогуће. Због тога другу претпоставку није тешко прихватити.

Зашто би у различитим дијеловима свемира владали различити физикални закони? Свемир би тада био изузетно хаотичан и непредвидљив.