Важно да се свједочанства о животу Срба у Сарајеву попут Старе православне цркве сачувају. Срби су се помало навикли на то да нам се чини неправда, али није добро да се с тим помиримо. Страдања српског народа у Српском Сарајеву су заиста велике ране на телу српског бића, рекао је, између осталог, у великом интервјуу "Гласу Српске" игуман манастира Хиландар, архимандрит Методије.

ГЛАС: У Источном Сарајеву сте неколико дана, служите литургије, држите предавања... Какви су Ваши утисци када је ријеч о боравку на овим просторима?

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Утисци су да смо дошли код својих. То је нешто што не може баш да се опише речима. Када кажемо да смо код својих значи да заиста осећамо да смо примљени са највећом љубављу. Добили смо благослов од високопреосвећеног архиепископа и митрополита Хризостома за ове "Хиландарске дане" у Источном Сарајеву. Он је дао благослов, добили смо позив од начелника Источне Илиџе и од декана Електротехничког факултета, тако да се по програму одвијају активности и најважнији утисак је да све ово што осећам овде превазилази наша очекивања. Дакле, љубав и према Хиландару генерално и према нама лично превазилази сва та наша очекивања.

ГЛАС: Посјетили сте и Стару православну цркву у Сарајеву. Некада се за Сарајево тврдило да је највећи српски град одмах иза Београда, а данас су у Сарајеву Срби готово статистичка грешка. Какав је Ваш коментар на те податке?

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Наравно да је тачно да је Сарајево древни српски град и налазимо на многим местима у историји, литератури, да се помињу велики Срби који су живели у Сарајеву - уметници, трговци који су били познати по многим добротворним делима. Многи од њих су обнављали и цркве и манастире, подизали цркве и налазећи се у Старој цркви осетили смо господство тих наших древних Срба који су ту живели. У самом храму, па можда још више у Ризници, где се чувају многи експонати, освештани предмети који су већином у цркви у коју су доспели као заветни дарови тих Срба и ту се заиста осећа то господство. Прошло је доста година од када су неки од њих ту живели и даровали цркви, али се то господство и даље осећа. Сада је стање као што кажете и жао нам је због тога, али најважније је да се барем то што је та црква ту као једно сведочанство сачува и све остало што је у Сарајеву.

ГЛАС: Српска православна црква није вратила своју имовину па и ону у самом Сарајеву, попут простора који припада Митрополији дабробосанској у којој се налази Економски факултет. Она је и даље запосједнута и поред бројних обећања да ће ту имовину Српској православној цркви вратити, то се није десило. Како коментаришете ту чињеницу?

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Нажалост, наш народ је доживео пуно неправде у историји, па и последњих деценија и година, тако да смо се помало и навикли на то да нам се чини неправда, али није добро да се с тим помиримо, већ  треба да се потрудимо да што више исправљамо те неправде. Некако имам утисак да, без намере да издвајам српски народ, и поред неправди које нам се чине имамо тај осећај за правду, a нама се често дешавају такви неуспеси у дипломатији, у преговорима зато што сматрамо да сви други имају такав осећај за правду и да се једноставно неке ствари подразумевају, да ће све доћи на своје место и онако како је праведно. Нажалост у овом свету је много више неправде него правде и ми као да сваки пут остајемо затечени и изненађени што је то тако. Морамо као народ да извучемо искуство и да једноставно схватимо да и оно за шта сматрамо да је тако морамо да доказујемо. Да се трудимо, ма колико нам то некад деловало бесмислено да се доказује иако сви знају да је тако. Али, такви су закони овог времена, овог света, важно је да извучемо то искуство и да се покажемо као зрелији сада после доста тих негативних догађаја и негативних искустава на тим пољима.

ГЛАС: Када поредимо српски православни свијет данас и онај који је живио на овим просторима прије 50 година, какав је по Вашој оцјени однос према православној вјери тада и сада?

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Сигурно да је огромна разлика, јер знамо сви у вријеме СФР Југославије како је било време, каква је била званична политика да црква можда званично није била прогањана. Закон јој је давао слободу, али у пракси, у свакодневном животу она је увек страдала. И овде можемо да кажемо од свих верских заједница које су постојале на простору Југославије Српска православна црква је највише пострадала. И сви ови каснији догађаји и једно од тежих искустава рат, који је био овде на просторима БиХ, и посебно велика страдања овде у Српском Сарајеву, јесу заиста велике ране на телу српског бића, али са друге стране баш овде ових дана боравећи међу овим народом видели смо да постоји велики оптимизам. Људи су некако радосни, верују у будућност. Има пуно деце, што је заиста за велику похвалу. Та деца су научила на веронауци како да се понашају у цркви, како да се моле, како да прилазе свештеницима за благослов и све нас то охрабрује и зато кажем да се наша позитивна очекивања превазиђу. Наша је молитва да та позитивна енергија која је сада присутна овде међу народом, која се осећа и која је видљива остане и даље још пуно година и да се овде народ српски у Источном Сарајеву и Републици Српској што више обраћа духовности и верујемо да ће им та духовност помоћи да оптимизам још расте.

ГЛАС: Шта бисте поручили српском народу који је у Сарајеву оставио те велике светиње и не само у Сарајеву него широм некадашње Југославије. Како да се односи према њима, иако не живи на тим просторима?

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Ми смо дужни да чувамо све наше споменике и споменике духовности - цркве и манастире. Када кажем споменике, не мислим само у смислу сведочења о историји, већ су то живи споменици, центри духовности и њих треба да чувамо и све остале доказе и споменике који су у вези са нашом историјом, нашом духовношћу и све што потврђује да је наш народ у великом броју живео на тим просторима. Да ли ће се нешто променити у будућности, ми то не знамо. Свети апостол Павле каже да овде на земљи немамо постојаног града - наш је град вечни Јерусалим на небу и то је нешто што је утеха нама православнима да никада не падамо у очајање, већ да се приклонимо пред вољом Божијом па ако је Господ допустио да некада и страдамо, да верујемо да је то ради нашег спасења, нашег духовног исправљања. Наравно, треба да сачувамо што више сећања и да остану ти наши споменици и ти докази нашег постојања на свим просторима, да остану живи, али да се не везујемо за њих тако да нас чињеница да смо их сада тренутно изгубили баци у очајање, већ да прихватимо оно што нам је Бог дао и да се трудимо да нам ипак главни циљ буде да будемо добри православни хришћани, светосавци и да задобијемо сви тај небески град Јерусалим вечни који нам никада нико неће одузети.

ГЛАС: А ако није богохулно да Вас питам, зашто сте и поред студија на Електротехничком факултету отишли и предали се вјери и Хиландару?

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Обично људи мисле да сам студирао богословски факултет, међутим свако, без обзира на школу ако има веру, он ће ту своју веру покушати да изрази. Неко ко је више наклоњен да служи веру целим својим животом он ће на крају постати и монах. Стога, без обзира на то што сам се бавио тим техничким наукама вера коју сам добио још од најранијег детињства од своје баке је у мени расла и када је дошао тренутак ја сам решио да оставим студије и да одем на Свету Гору. Али ипак то неко искуство студирања техничких наука ми је помогло да могу да сарађујем са инжењерима свих струка, посебно сад ових двадесет година када траје обнова Хиландара. Ето, као да је била Божија промисао да игуман у време обнове буде неко ко није теолог, него онај који се бавио техничким наукама.

ГЛАС: Хвала Вам и свако добро желим и Вама и свим монасима и свештеницима на Хиландару и свуда гдје год се налазили!

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Хвала и вама и још једном треба да призивамо Божији благослов и молитве Пресвете Богородице Тројеручице на вас, на ваше читаоце и православни српски народ у Републици Српској.

Порука народу

ГЛАС: Шта бисте уз благослов српском народу, не само у Источном Сарајеву и Републици Српској него свуда под капом небеском, поручили?

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: Ми се трудимо колико нам обавезе дозвољавају да посећујемо Републику Српску. Били смо више пута из манастира Хиландара и ја са другим монасима и трудимо се да пренесемо молитвене благослове Свете Горе, да покушамо да их духовно утешимо, да зацеле те ране од последњег рата и да им некако помогнемо да се то све превазиђе и да се са вером у Божију помоћ настави овде живот, да се породице умноже, да људи граде храмове, да се око њих окупљају и да се у тим храмовима кроз свете тајне које нам Црква дарује ради освештања више обожујемо и да будемо достојни наследници наших светих предака. То ће нам помоћи, не само у том духовном смислу, него и да све невоље које су испред нас и у овом привременом животу превазиђемо на најбољи начин.

Пише: Жељка Домазет