Važno da se svjedočanstva o životu Srba u Sarajevu poput Stare pravoslavne crkve sačuvaju. Srbi su se pomalo navikli na to da nam se čini nepravda, ali nije dobro da se s tim pomirimo. Stradanja srpskog naroda u Srpskom Sarajevu su zaista velike rane na telu srpskog bića, rekao je, između ostalog, u velikom intervjuu "Glasu Srpske" iguman manastira Hilandar, arhimandrit Metodije.

GLAS: U Istočnom Sarajevu ste nekoliko dana, služite liturgije, držite predavanja... Kakvi su Vaši utisci kada je riječ o boravku na ovim prostorima?

ARHIMANDRIT METODIJE: Utisci su da smo došli kod svojih. To je nešto što ne može baš da se opiše rečima. Kada kažemo da smo kod svojih znači da zaista osećamo da smo primljeni sa najvećom ljubavlju. Dobili smo blagoslov od visokopreosvećenog arhiepiskopa i mitropolita Hrizostoma za ove "Hilandarske dane" u Istočnom Sarajevu. On je dao blagoslov, dobili smo poziv od načelnika Istočne Ilidže i od dekana Elektrotehničkog fakulteta, tako da se po programu odvijaju aktivnosti i najvažniji utisak je da sve ovo što osećam ovde prevazilazi naša očekivanja. Dakle, ljubav i prema Hilandaru generalno i prema nama lično prevazilazi sva ta naša očekivanja.

GLAS: Posjetili ste i Staru pravoslavnu crkvu u Sarajevu. Nekada se za Sarajevo tvrdilo da je najveći srpski grad odmah iza Beograda, a danas su u Sarajevu Srbi gotovo statistička greška. Kakav je Vaš komentar na te podatke?

ARHIMANDRIT METODIJE: Naravno da je tačno da je Sarajevo drevni srpski grad i nalazimo na mnogim mestima u istoriji, literaturi, da se pominju veliki Srbi koji su živeli u Sarajevu - umetnici, trgovci koji su bili poznati po mnogim dobrotvornim delima. Mnogi od njih su obnavljali i crkve i manastire, podizali crkve i nalazeći se u Staroj crkvi osetili smo gospodstvo tih naših drevnih Srba koji su tu živeli. U samom hramu, pa možda još više u Riznici, gde se čuvaju mnogi eksponati, osveštani predmeti koji su većinom u crkvi u koju su dospeli kao zavetni darovi tih Srba i tu se zaista oseća to gospodstvo. Prošlo je dosta godina od kada su neki od njih tu živeli i darovali crkvi, ali se to gospodstvo i dalje oseća. Sada je stanje kao što kažete i žao nam je zbog toga, ali najvažnije je da se barem to što je ta crkva tu kao jedno svedočanstvo sačuva i sve ostalo što je u Sarajevu.

GLAS: Srpska pravoslavna crkva nije vratila svoju imovinu pa i onu u samom Sarajevu, poput prostora koji pripada Mitropoliji dabrobosanskoj u kojoj se nalazi Ekonomski fakultet. Ona je i dalje zaposjednuta i pored brojnih obećanja da će tu imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvi vratiti, to se nije desilo. Kako komentarišete tu činjenicu?

ARHIMANDRIT METODIJE: Nažalost, naš narod je doživeo puno nepravde u istoriji, pa i poslednjih decenija i godina, tako da smo se pomalo i navikli na to da nam se čini nepravda, ali nije dobro da se s tim pomirimo, već  treba da se potrudimo da što više ispravljamo te nepravde. Nekako imam utisak da, bez namere da izdvajam srpski narod, i pored nepravdi koje nam se čine imamo taj osećaj za pravdu, a nama se često dešavaju takvi neuspesi u diplomatiji, u pregovorima zato što smatramo da svi drugi imaju takav osećaj za pravdu i da se jednostavno neke stvari podrazumevaju, da će sve doći na svoje mesto i onako kako je pravedno. Nažalost u ovom svetu je mnogo više nepravde nego pravde i mi kao da svaki put ostajemo zatečeni i iznenađeni što je to tako. Moramo kao narod da izvučemo iskustvo i da jednostavno shvatimo da i ono za šta smatramo da je tako moramo da dokazujemo. Da se trudimo, ma koliko nam to nekad delovalo besmisleno da se dokazuje iako svi znaju da je tako. Ali, takvi su zakoni ovog vremena, ovog sveta, važno je da izvučemo to iskustvo i da se pokažemo kao zreliji sada posle dosta tih negativnih događaja i negativnih iskustava na tim poljima.

GLAS: Kada poredimo srpski pravoslavni svijet danas i onaj koji je živio na ovim prostorima prije 50 godina, kakav je po Vašoj ocjeni odnos prema pravoslavnoj vjeri tada i sada?

ARHIMANDRIT METODIJE: Sigurno da je ogromna razlika, jer znamo svi u vrijeme SFR Jugoslavije kako je bilo vreme, kakva je bila zvanična politika da crkva možda zvanično nije bila proganjana. Zakon joj je davao slobodu, ali u praksi, u svakodnevnom životu ona je uvek stradala. I ovde možemo da kažemo od svih verskih zajednica koje su postojale na prostoru Jugoslavije Srpska pravoslavna crkva je najviše postradala. I svi ovi kasniji događaji i jedno od težih iskustava rat, koji je bio ovde na prostorima BiH, i posebno velika stradanja ovde u Srpskom Sarajevu, jesu zaista velike rane na telu srpskog bića, ali sa druge strane baš ovde ovih dana boraveći među ovim narodom videli smo da postoji veliki optimizam. Ljudi su nekako radosni, veruju u budućnost. Ima puno dece, što je zaista za veliku pohvalu. Ta deca su naučila na veronauci kako da se ponašaju u crkvi, kako da se mole, kako da prilaze sveštenicima za blagoslov i sve nas to ohrabruje i zato kažem da se naša pozitivna očekivanja prevaziđu. Naša je molitva da ta pozitivna energija koja je sada prisutna ovde među narodom, koja se oseća i koja je vidljiva ostane i dalje još puno godina i da se ovde narod srpski u Istočnom Sarajevu i Republici Srpskoj što više obraća duhovnosti i verujemo da će im ta duhovnost pomoći da optimizam još raste.

GLAS: Šta biste poručili srpskom narodu koji je u Sarajevu ostavio te velike svetinje i ne samo u Sarajevu nego širom nekadašnje Jugoslavije. Kako da se odnosi prema njima, iako ne živi na tim prostorima?

ARHIMANDRIT METODIJE: Mi smo dužni da čuvamo sve naše spomenike i spomenike duhovnosti - crkve i manastire. Kada kažem spomenike, ne mislim samo u smislu svedočenja o istoriji, već su to živi spomenici, centri duhovnosti i njih treba da čuvamo i sve ostale dokaze i spomenike koji su u vezi sa našom istorijom, našom duhovnošću i sve što potvrđuje da je naš narod u velikom broju živeo na tim prostorima. Da li će se nešto promeniti u budućnosti, mi to ne znamo. Sveti apostol Pavle kaže da ovde na zemlji nemamo postojanog grada - naš je grad večni Jerusalim na nebu i to je nešto što je uteha nama pravoslavnima da nikada ne padamo u očajanje, već da se priklonimo pred voljom Božijom pa ako je Gospod dopustio da nekada i stradamo, da verujemo da je to radi našeg spasenja, našeg duhovnog ispravljanja. Naravno, treba da sačuvamo što više sećanja i da ostanu ti naši spomenici i ti dokazi našeg postojanja na svim prostorima, da ostanu živi, ali da se ne vezujemo za njih tako da nas činjenica da smo ih sada trenutno izgubili baci u očajanje, već da prihvatimo ono što nam je Bog dao i da se trudimo da nam ipak glavni cilj bude da budemo dobri pravoslavni hrišćani, svetosavci i da zadobijemo svi taj nebeski grad Jerusalim večni koji nam nikada niko neće oduzeti.

GLAS: A ako nije bogohulno da Vas pitam, zašto ste i pored studija na Elektrotehničkom fakultetu otišli i predali se vjeri i Hilandaru?

ARHIMANDRIT METODIJE: Obično ljudi misle da sam studirao bogoslovski fakultet, međutim svako, bez obzira na školu ako ima veru, on će tu svoju veru pokušati da izrazi. Neko ko je više naklonjen da služi veru celim svojim životom on će na kraju postati i monah. Stoga, bez obzira na to što sam se bavio tim tehničkim naukama vera koju sam dobio još od najranijeg detinjstva od svoje bake je u meni rasla i kada je došao trenutak ja sam rešio da ostavim studije i da odem na Svetu Goru. Ali ipak to neko iskustvo studiranja tehničkih nauka mi je pomoglo da mogu da sarađujem sa inženjerima svih struka, posebno sad ovih dvadeset godina kada traje obnova Hilandara. Eto, kao da je bila Božija promisao da iguman u vreme obnove bude neko ko nije teolog, nego onaj koji se bavio tehničkim naukama.

GLAS: Hvala Vam i svako dobro želim i Vama i svim monasima i sveštenicima na Hilandaru i svuda gdje god se nalazili!

ARHIMANDRIT METODIJE: Hvala i vama i još jednom treba da prizivamo Božiji blagoslov i molitve Presvete Bogorodice Trojeručice na vas, na vaše čitaoce i pravoslavni srpski narod u Republici Srpskoj.

Poruka narodu

GLAS: Šta biste uz blagoslov srpskom narodu, ne samo u Istočnom Sarajevu i Republici Srpskoj nego svuda pod kapom nebeskom, poručili?

ARHIMANDRIT METODIJE: Mi se trudimo koliko nam obaveze dozvoljavaju da posećujemo Republiku Srpsku. Bili smo više puta iz manastira Hilandara i ja sa drugim monasima i trudimo se da prenesemo molitvene blagoslove Svete Gore, da pokušamo da ih duhovno utešimo, da zacele te rane od poslednjeg rata i da im nekako pomognemo da se to sve prevaziđe i da se sa verom u Božiju pomoć nastavi ovde život, da se porodice umnože, da ljudi grade hramove, da se oko njih okupljaju i da se u tim hramovima kroz svete tajne koje nam Crkva daruje radi osveštanja više obožujemo i da budemo dostojni naslednici naših svetih predaka. To će nam pomoći, ne samo u tom duhovnom smislu, nego i da sve nevolje koje su ispred nas i u ovom privremenom životu prevaziđemo na najbolji način.

Piše: Željka Domazet