Потписивање Дејтонског споразума 1995. године довело је до егзодуса сарајевских Срба у фебруару 1996. године. Прије седам година је по први пут мало више пажње поклоњено овом догађају који је оставио неизбрисив траг, а све у сврху обиљежавања 22. године од масовног исељавања српског становништва са територије шест сарајевских општина.

Обиљежавање је проглашено догађајем од републичког значаја, и подржано од највиших институција Српске. Уприличена је академија и други догађаји, попут изложбе фотографија и округлих столова који би са политичке, демографске, економске и других страна освијетлиле значај изласка Срба из Сарајева. Сама академија преношена је на програму РТРС-а, а за умјетнички дио програма био је задужен Драган Елкић, некадашњи радник Српске радио телевизије.

Ово је био први пут да се овај догађај овако обиљежава, до тада углавном се сводило на кратко помињање у вијестима.

Један од ауторских текстова, од прије пет година, може бар дјелимично описати ту страхоту која се дешавала тог фебруара 1996. године.

Текст слиједи у наставку.

Зимска голгота сарајевских Срба

Ових дана навршава се 28 година од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 становника напустило своје домове под пријетњама муслиманских власти.

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац и околна села и засеоке ових мјеста. Савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама, напуштали су своје куће, станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину.

Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих. Двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене Светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата. И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори.

Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Уз урушену ограду неколико скрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина који су у љето 1995. починиле такозване снаге за брзе интервенције с Игмана. У два-три налета IFOR-ови хеликоптери брујали су изнад гробља.

Падала је киша, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Посебан проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.

Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници IFOR-а. Уз стихове Шантићеве пјесме “Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине. Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједила је дуга, бесана ноћ између 21. и 22. фебруара у вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва (више од половине је раније напустило овај дио Сарајева). Први аутобуси дошли су тек наредног дана.

Ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила. Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав “за сретан” пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Припадници IFOR-а мирно су са стране посматрали егзодус. На путу за Хан Пијесак тих дана виђен је дирљив призор – запрежна кола натоварена најнеопходнијим стварима за почетак новог живота уз видно истакнуту српска тробојку, икону и кандило.

Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 28 година од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене. Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. Када препричавају ратне доживљаје, сарајевски Срби често градирају преживљене недаће.

Најчешће кажу да су послије посљедње офанзиве на њихове војне положаје и насеља, од средине јуна до средине јула 1995, били увјерени да им се ништа горе не може догодити. Два мјесеца касније, промијенили су мишљење када су прегрмјели NATO бомбардовање. Ипак, од свега тога, тврде, најтеже је било преживјети егзодус. Предсједник Србије и вођа српске делегације на преговорима у Дејтону Слободан Милошевић прихватио је рјешење према ком су су све српске сарајевске општине припале Федерацији БиХ, мада се томе противила делегација Републике Српске.

Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.

Аутор: Бранислав Рибар