У богатом и раскошном низу знаменитих жена Новог Сада које су значајно, свака на свој начин, обиљежиле епоху у којој су живјеле, неизоставно је име Јелисавете Савке Суботић (1834–1918), добротворке, основатељке Прве женске задруге, прве председнице Кола српских сестара (1903), изврсног педагога, бесједника и културног радника.
Умна и образована Савка Суботић била је одважна и загледана у циљеве далеко испред времена у којем је живјела. Сматрала је и то јавно истицала да жене нису предодређене само за улогу мајки, супруга и домаћице, већ да попут мушкараца и оне имају право на образовање и рад. Знала је да је тај циљ остварив само ако се у строго патријархалној заједници подигне свијест жена и друштва у цјелини.
Због ових својих идеала сматрана је за једну од првих феминисткиња међу Српкињама у Аустроугарској, на простору који данас чини Војводину. Упоредо је важила за великог заговорника националне слободе и афирмације српског идентитета у Аустроугарској монархији.
Потекла је из знамените новосадске породице Полит-Десанчић која је била свјесна значаја доброг образовања – отац јој је био Јован Полит, а мајка Јулијана Десанчић. Савкин, годину дана старији, брат Михаило Полит-Десанчић (1833−1920), био је истакнути српски политичар, новинар и књижевник. Школовао се у Бечу и Паризу гдје је дипломирао правне и политичке науке. Био је један од најближих сарадника политичког вође Срба, Светозара Милетића, а после распада Српске народне слободоумне странке, постао је предводник српских либерала.
Његова сестра Савка имала је свега четири године када су је имућни родитељи послали у приватну женску школу за основно образовање које у то вријеме није било обавезно за женску дјецу. На њене образовне и културне видике, како је доцније забиљежила, у великој мери утицала је и богата породична библиотека која је за њу представљала ризницу знања. Од 1846. до 1848. године школовала се у Темишвару, али су је на том путу зауставили избијање Мађарске револуције и Српско-мађарски рат 1848/9. године.
Савка није одустајала. Школовање је наставила у Бечу где је 1951. године упознала Јована Суботића (1817–1886), доктора права, књижевника и политичара. Убрзо су склопили брак у којем је рођено седморо дјеце: Дејан, Жарко, Вида, Верица, Војислав, Бранислав и Озрена. Жарко и Вида умрли су у раном детињству. Дејан је био пуковник у руском генерал-штабу а други син, др Војислав Суботић (1859−1923) постао је угледни хирург и један од оснивача Медицинског факултета у Београду. Бранислав је био хусарски кадет, а Јован је писао поезију.
Породица Суботић вратила се из Беча у Нови Сад. Савка је била посвећена мужу и дјеци али је налазила времена да учествује у друштвеном животу. Била је у пратњи свог супруга по местима у којима су живјели Срби у Угарској, јер је тако стекла комплетну слику о начину живота тадашњих жена. Оно што је видјела није јој се допадало – жене су биле већином нешколоване.
Нарочито је била погођена положајем сеоских жена. Сматрала је да оне доприносе домаћинствима више од мушкараца јер поред бриге о породици и обиља кућних послова, раде и у пољу а зими од вуне и кудеље израђују ручне радове.
Све то подстакло је Савку да започне борбу да образовање буде доступно и женској дјеци. Један од начина било је подизање српских виших дјевојачких школа и оснивање женских задруга. У својој родној вароши, Новом Саду, 1867. године основала је Прву женску задругу која је помагала сиромашним дјевојчицама да се ишколују за учитељице. На њен приједлог отворене су и Више женске школе у Панчеву (1870) а потом и у Српској Атини (1874).
Свјесна да отварање женских школа, само по себи, неће брзо измијенити статус жена које у то вријеме нису имале никаква права, Савка је настојала да пробуди свијест и код самих жена о потреби за образовањем и правом на рад. У почетку се усредсредила на жене у градским добростојећим породицама, сматрајући да ће оне, тако освјешћене, умјети да утичу и на жене из других слојева становништва.
Потом се посветила женама које су живјеле у селима тако што им је одлазила у дуже посјете. Подучавала их је и била им подршка у васпитавању и њези дјеце, истицала значај образовања… Упућивала их је и у тајне ручне израде текстила, подстицала на излагање ручних радова што је, сматрала је, био један од начина да сеоске жене покажу друштву да и њихов рад треба да буде цијењен.
Као велики познавалац и заљубљеник у ручне радове, Савка је подстицала жене да мотиве на својим рукотворинама, уз очување традиционалних српских детаља, унеколико модернизују тако да ти радови постану привлачни и богатим људима у градовима. Прве рукотворине инспирисане етно мотивима које је модернизовала Савка Суботић показане су на Земаљској изложби у Будимпешти (1885) и привукле су велику пажњу.
Услиједиле су изложбе у европским градовима попут Прага и Париза. У париском престоном граду 1889. године, на међународној изложби рукотворина, Савка и њене жене добиле су признање – пиротски ћилим награђен је специјалном наградом, а поводом овог успјеха, Удружење жена из Београда прогласило је Савку својом почасном чланицом.
У то вријеме, а ријеч је о другој половини 19. вијека, женски ручни рад не само да је подигнут на ниво умјетности, него је постао и дио индустријске производње. Женске рукотворине, првенствено у ткању и везу, излагане су на бројним изложбама, показане су свијету да сви виде ту љепоту, саткану од традиције, маште, умјешности и бескрајног стрпљења. Жене су своје радове, најзад, могле и да продају и тако почну са стицањем зараде.
Грађанска елита почела је да увиђа љепоту традиције и модерности у ручним радовима Српкиња и самим ти одустала је од, до тада увреженог, схватања како етно радови припадају сеоској средини а да они своје раскошне домове треба да украшавају детаљима из Париза, Беча и Пеште. Штавише, услиједили су позиви Савки да уреди њихове домове етно детаљима.
Проучавајући рукотворине и припремајући изложбе, Савка је будућим генерацијама оставила драгоцјене записе о ручним радовима и народним обичајима. Остало је забиљежено да је она била прва жена у нашем народу која се осмјелила да на темељу традиције дизајнира и нове етномотиве.
Неуморна Савка Суботић исплела је мрежу од 150 женских задруга које су носиле име „Српкиња“ а заживјеле су не само у Аустроугарској, него и у Србији, Босни и Херцеговини и у другим државама. У томе јој је помогао и бесједнички дар. Приредила је четири предавања: два у бечком научном клубу 1910. и 1911. године, а још два у Пешти 1911. и 1912, када је као једина Српкиња била учесница оснивачке скупштине женских удружења. Пред више од 3.000 жена из Европе говорила је о праву жена широм свијета да учествују у политичком животу. Њени говори објављивани су у српским, поштанским бечким листовима, а њене афоризми почетком 20. вијека осванули су у америчким часописима.
Написала је књигу „Наше народне тканине и рукотворине“ која је објављена 1904. године, као и књигу „Успомене“. Већина њених списа објављена је у „Летопису Матице српске“. За свој књижевни рад добила је признања српског и руског двора као и књижевника из окружења. Њој је у Сарајеву 1913. године Јелица Беловић Бернаџиковски посветила књигу „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“. Чувени пјесник Алекса Шантић једној својој пјесми посвећеној Савки Суботић дао је наслов „Мајци свога народа“.
Преминула је 25. новембра 1918. године, на дан када је у Новом Саду на Великој народној скупштини остварен вјековни сан њених сународника да Срем, Бачку, Барању и Банат присаједине матици Србији. Био је то сан и Савке Суботић.
Аутор: Јованка Симић
