Српски књижевник Мехмед Меша Селимовић, писац једног од највећих романа на српском језику "Дервиш и смрт", преминуо је на данашњи дан 1982. године у Београду.

Селимовић је завршио Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли.

По изласку из усташког логора 1943. отишао је у партизане, а послије рата је био директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор "Босна-филма" и главни уредник издавачке куће "Свјетлост". Због прогона, којем су га подвргли босански комунисти, прешао је у Београд и у њему остао до смрти.

Написао је дјела "Дервиш и смрт", "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", "Круг" (недовршен), "Прва чета", "Туђа земља", "Дјевојка црвене косе", "За и против Вука", "Писци, мишљења, разговори", "Сјећања" и неколико филмских сценарија.

Меша Селимовић био је члан Српске академије наука и умјетности (САНУ).

Роман "Дервиш и смрт", један од најзначајнијих у српској литератури, одликује се особеношћу третирања теме, густином опсервације човјековог живота у трагичним околностима и рефлексијама о људској егзистенцији.

Овај роман је инспирисан личном трагедијом писца, пошто је Мешин брат, такође, партизан, стријељан крајем рата из баналног разлога - узео је комад намјештаја из магацина.

Национална припадност

Меша Селимовић је у неколико наврата објаснио своју националну припадност, а у тестаменталном писму Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић наводи:

" Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције ‘Српска књижевност у сто књига’, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.“

Меша Селимовић је сахрањен у Београду у Алеји заслужних грађана.

У знак сјећања на великог Мешу Селимовића доносимо вам одломак из романа "Тврђава".

“У јесен сам јој предложио да се вјенчамо. Искрено сам то желио, нисам могао замислити да ће бити некако друкчије, али сам поштено рекао да сам рђава прилика, немам ништа, нити има изгледа да ћу икад имати, и не добија много удајом за мене. Можда није право што јој то нудим, али ми љубав даје право да будем неправедан. Вољећу је, и нећемо имати ништа, је ли јој то довољно.

Али она је још луђа од мене. Вољећемо се, рекла је озбиљно, а то је много, то је све. Ништа ми друго не треба.
Нашалио сам се да ће нам у почетку сигурно бити лијепо, а послије, кад јој досадим, сналазићемо се како знамо, освјежаваћемо нашу љубав, као стари Џезар, који се три пута растајао и поново вјенчавао са својом женом.

– Без потребе је мучио и себе и њу – побунила се Тијана.
– Требало је да нађе жену с којом
се неће никада растати. Или да живи сам. Ни хаљину не ваља крпити, а камоли љубав. Боље је отићи.
– Ти би отишла?
– Отишла бих.
– Зато што ме не волиш?
– Зато што те волим.

Није ми сасвим јасна та женска логика, али сам знао да говори истину.”