Мој брат Милан Ћосовић изгледао је управо онако како сам замишљао да изгледа Док Холидеј. Висок, без вишка килограма, црномањаст и ћутљив. Старије жене у комшилуку код кина "Кумровец" говориле су да је фин ко цурица, а млађе су трепериле и трептале очима и није за јавност како су га међусобно оговарале. Милан је био отров за жене. Волио је само једну.

Азру, прелијепу бегову кћер.

И она је њега.

Безгранично. Бесмртно.

Старији из обје фамилије били су против те везе, Туркиње и каура, а ми млађи смо навијали за њих. Из ината страријима. Ми смо били Титови пионири. Дјеца комунизма. Лафо.

Кад је тобоже пропао комунизам, и самоукинуло се братство-јединство, Срби су са собом понијели братство. Покидали су и начели везе са јединством и све ријеђи су били они попут мог брата Милана Ћосовића и његове Азре. Они су се вољели безгранично и бесмртно.

Словеначки ловци, њемачки специјалци и Кекец постријељали су регрута ЈНА колико су мислили да треба и из Словеније исјерали четврту европску војну силу, рат између Хрватске и Крајине тек се палио кад је Милан рекао Азри да иде на терен у Крагујевац. Она је плакала. Није знала разлог. Ми смо били равнодушни на његов одлазак. Имали смо прече ствари. Почели смо одреда да навијамо за Црвену звезду, тајно скупљамо партијске књижице са Караџићевим потписом, завидимо Мињи Јовановићу и Рилету Голијанину на књижицама са парафом Вука Драшковића, навијамо за наше у Крајини, читамо Јеврићеве и Калајићеве репортаже и Црнчевићева "Писма синовцу", на Јутелу и ТВ Београд пратимо стање на фронтовима и дивимо онима које нам је Удба и београдска естрада потурала за српске вође и команданте.

Око Вуковара је горило. Неке комшије, Срби и Хрвати, преко ноћи су престајали да се појављују у нашим кафићима.

Као најстарији Гавров унук и као неко ко се шатро брине једном сам звао Азру да питам јавља ли се мој брат Милан Ћосовић. Рекла ми је да редовно добија разгледнице из Крагујевца и да је два пута звао.

- Лоше су телефонске везе Сарајева са Србијом, једва сам га чула. Углавном, добро је. Не жали се.

ТВ Београд прва је објавили вијест да је ЈНА ослободила Вуковар. У репортажи у првим минутама вечерњег ТВ дневника на снимку се видио мој брат Милан Ћосовић. Сједио је на куполи поред тенковске цијеви с високо подигнута три прста. Као Док Холидеј.

- Ево ти овог твог шејтана, у Крагујевцу.

Бег је иронично изазивао Азру. Смртно љут на кћер јединицу.

Ми смо били поносни. Освјетлао нам је образ.

- Знао сам ја...

Мој брат Милан Ћосовић нама никад није причао о рату у источној Славонији. Црномањаст и ћутљив. Азри се правдао да су га на силу мобилисали. Она му је повјеровала. Вољела га је. Безгранично. Бесмртно. Ми нисмо хтјели да му вјерујемо. Бег није могао. Памтио је ријечи предака.

- Једног Србина завежи у врећу и стави под сто, а другог постави у чело стола и једи и пиј с њим, обојица ти исто мисле.

Тих дана и седмица Сарајево се мијењало пред нашим очима. Рушио се један свијет, а стварао се хаос. Оружје, плебисцити, референдуми, илахије, гусле, "данке Дојчланд", Југославија, Босна, Јука, Ћело, Шербеџија. Хрвати пјевају "Задња Ружа хрватска", Хрвати и муслимани "Е мој друже београдски", а Срби старе народњаке из прошлих ратова. Српски музичари још увијек изигравају мисице "ја сам за мир у свијету...", а оне београдске наркоманчине праве бенд "Римтутитуки". И док се "Римтутируки" камион возају београдским улицама и пјевају "Мир, брате, мир" у Сарајеву јалијаши убијају српског свата. У порти Старе цркве Гардовић није хтио да им добровољно преда српску заставу.

За четири године Великог рата Аустроугари и шуцкори нису заробили ниједну српску заставу.

За четири године Другог свјетског рата Нијемци и усташе нису заробили ниједну српску заставу.

У ноћи убиства Старог свата, Срби су поставили барикаде на прилазима својим квартовима, а Сарајево је освануло као блокиран град. Неподржани од Караџића, Крајишника и генерала Кукањца, наоружани младићи сакривени под маскама стражарили су пред својим кућама и на важнијим раскрсницама. На најпрометнијој сарајевској раскрсници, на Пофалићима, само мој брат Милан Ћосовић је био без маске. Висок, без вишка килограма, црномањаст, ћутљив. Као Док Холидеј. У маскирној униформи и хеклером, пред камером Јутела.

- Ево ти овог твог шејтана, на Пофалићима...

Више није било времена за правдање Азри. Сарајево је експлодирало. Мог брата Милана Ћосовића и његову Азру подијелила је Миљацка. Он је отишао у српску специјалну полицију на Враца, а она је остала на Бјелавама.

Годину дана касније у малој кући у Јахоринском потоку пили смо метил алкохол и вечерали месни нарезак годиште наших родитеља, један другом причали о биткама у Кравици, Црвеној кући на Грбавици, Касиндолској улици и Мадери у Аеродромском насељу, плакали и пјевали непријатељске патриотске рок пјесмице "Грбавица", "Војник среће", Лупи петама и реци и ево све за Хрватску" и

...Птицо моја кад рат прође, распаст ће се окови

Тад полети чистим зраком, изнад земље слободне,

Спусти један били цвитак тамо изнад Кијева

Спусти један били цвитак тамо изнад Крушева...

Нисам га питао за Азру. Ни он је није помињао. Кад ми је причао и једној Дуњи с којом живи у Зворнику и намјерава да се жени једном је грешком рекао "моја Азра" а да није примјетио да је погријешио.

А можда и није погријешио?

Волио ју је.

Безгранично. Бесмртно.

Пред зору сам обећао да ћу му бити ђевер у сватовима и отишао сам на Илиџу. Мој брат Милан Ћосовић ме пратио до капије. Мршав, просијед и још ћутљивији. На излазу на друм ка Палама једном сам се окренуо. Он је стајао на капији и махао. Ја сам подигао три прста.

Више се никад нисмо видјели.

Чули смо се неколико пута. Разочаран у српство помињао је кријумчаре муниције и пријетио, чим се ожени, да ће да сели код сестре у Аустралију. Нису му дали. Ратни профитери су га стријељали у лифту у Зворнику. Дуњин стриц је посвједочио да се мој брат Милан Ћосовић сам убио.

Због тога његовој мајци никад није признат статус породице погинулог борца.

"Није погинуо у борби".

Новокомпонованим Србима, оним из "Римтутитуки", који се сад хвалишу да су род с Гаврилом Принципом ни Карађорђе, Апис, Дража, Младић нису борци. "Нису погинули у борби"

Мом брату Милану Ћосовићу, посљедњем од седам, нисам био на сахрани. Бар да понесем крст кад нису дали да будем ђевер.

Био сам на Нишићкој висоравни. Сам.

Пише: Жељко Пржуљ