Прије тридесет година када је објављена моја прва књига "Браћа по улици" нисам ни слутио да ћу до данашњих дана објавити још деветнаест романа, збирки приповједака и поезије и то све и за дјецу и за одрасле.

Рекао је ово за "Глас Српске" Жељко Пржуљ, писац и публициста, коментаришући чињеницу да тридесет година након прве књиге и даље пише и да је стигао до 20. књиге у каријери. Један од најчитанијих писаца на српском језику ових дана промовише своју посљедњу књигу "Либрето једне љубави", али како истиче, његов мотив се није промијенио од романа првенца "Браћа по улици" и даље га покреће дуг који у овом животу тешко може бити враћен.

- Вјеровао сам да је једна књига мој максимум, испуњење дјечачких снова да будем писац или вођа рокенрол бенда, као Бора Чорба, а истовремено да сам се одужио својим саборцима. Очигледно је да сам се преварио, јер нити сам постао рокенрол звијезда нити сам се одужио својим ратним друговима, јер дуг према њима никада не може бити враћен. И што више радим, истражујем и објављујем, што сам старији, све више спознајем да сам упао у дужничко ропство ратницима Војске Републике Српске. Најбољој генерацији Срба западно од Дрине од када историја памти - рекао је Пржуљ.

ГЛАС: Да ли се на нашим просторима довољно цијени ријеч књижевника и какав је њихов положај?

ПРЖУЉ: У свакој озбиљно уређеној држави власт зазире од ратних ветерана, академика и писаца. Не што су они противници те власти, већ што им је дужност да буду коректори, васпитачи и савјетници. Као родитељ. Ви сами можете оцијенити који се ветеран, академик или писац аргументовано огласио о некој актуелности. Ко их још поштује. Бајага у једној својој пјесми каже: "Имају и друге земље звезде, али не из политике".

ГЛАС: Значи нисте промијенили мишљење да је бити писац у Српској ствар дијагнозе, прецизније мазохизма?

ПРЖУЉ: Не знам ниједног писца у Републици Српској који може живјети од свог писања, који има националну пензију, који је као писац постао члан Академије наука, обично академици постају писци у својим раним осамдесетим годинама и да је неки амбасадор. И шта је онда бити писац у Републици Српској?

ГЛАС: Ко се све данас без пардона зове књижевником?

ПРЖУЉ: Република Српска има књижевника по глави становника највише на свијету. Бившим удбашима (једном удбаш, увијек цинкарош), политичарима, привредницима и свима који имају имало новаца омогућено је да објаве књигу о свом завичају, збирку поезије у слободном стилу и збирку својих политичких говора и да се на РТРС-у у емисији "Република" из њиховог краја потпишу "књижевник" или "поетеса".

Још ако су мало амбициознији па напишу неки роман или збирку приповједака, одмах користе латиницу и хитају у "Вулкан" или "Лагуну". Тако нам се деси да Момир Крсмановић остари незапажено, да Бојан Вегара мора да се бори са вјетрењачама, али и да у Матичној библиотеци у Источном Сарајеву можете изнајмити књигу једног хрватског писца који Србе назива злочинцима или да у истој установи гостује писац из Београда који се извињава за "геноцид у Сребреници".

ГЛАС: Одржали сте књижевно вече и у Москви и под Острогом. Откуд да тим простором одјекује Ваше књижевно дјело?

ПРЖУЉ: Писцу из остатка Републике Српске лакше је одржати књижевно вече у манастиру Острог, у Свеславенском институту у Москви, у Будимпешти или Суботици него у Бањалуци.

ГЛАС: Када смо код промоција, ријетко промовишете Ваша књижевна дјела. Зашто?

ПРЖУЉ: Прозни писци нису атрактивни за јавно читање својих дјела, то је ипак ближе пјесницима. За читање прозе треба самоћа, концентрација и посвећеност. Мало је глупо, препотентно или преамбициозно да са три одломка и стручним мишљењем и хвалисањем имена и лика писца публици објаснимо роман од хиљаду страница. Боље не. Вјерујем да имам своју публику и вјерујем да се она с годинама шири, а моје је да је не изневјерим.

ГЛАС: Како се сналазите када објављујете књижевна дјела и какав је однос издавачких кућа када је ријеч о издаваштву?

ПРЖУЉ: Нема писца у Републици Српској који би могао живјети од књижевности. Није да нема квалитетних писаца, и те како их има, већ издавачи нуде тако мизерне хонораре и тираже као да желе да их понизе. И разумијем приватне издаваче, они хоће да зараде, а највећи профит доносе биографије естрадних звијезда, секс и дрога и секте, али не разумијем и саму власт како не схвата да једну државу у свијету најбоље репрезентују спорт и култура. За лијепу слику о Србији више су заслужни Новак, Јокић, Бреговић и Кустурица него сви министри спољних послова заједно. Републици Српској није дозвољено да под њеном заставом наступају спортске екипе, али то сликарима, пјевачима или писцима не може нико забранити. Ми за тридесет година живота у миру нисмо изњедрили ниједног познатог турбофолк пјевача, а камоли писца или вајара. Додуше никад нисмо имали ни адекватног министра културе. То озбиљна друштва која држе до себе тако не раде.

ГЛАС: Цијели рат сте провели на првој борбеној линији. Како Вам та чињеница данас изгледа три деценије након рата?

ПРЖУЉ: Мој рат, мој избор! И не кајем се, без обзира на све. И опет бих кад би, не дао Бог, затребало са истим жаром бранио Републику Српску. Истим оним жаром као некад на Илиџи. Без Републике Српске Србима нема живота западно од Дрине.

ГЛАС: Гдје су данас борци за Републику Српску и какав је њихов положај и положај њихових породица?

ПРЖУЉ: Ту су борци. Око нас. Болесни, стари, већином сиромашни, али још одани идеји из деведесет друге године. Нажалост, дезертери и ратни профитери су их добрим дијелом скрајнули на маргине друштва, али још има оних који се не предају. Они се полако повлаче на другу линију фронта, а прву уступају потомцима и дјеци својих погинулих другова који сазријевају, уче озбиљне школе и припремају се да врате оно за шта су ратовали њихови очеви и дједови. Надам се да ће и то скоро.

ГЛАС: У току је снимање филма и серије о доктору Миодрагу Лазићу "Линија". Ви сте сценариста у том дјелу. Како бисте оцијенили овај умјетнички подвиг и током досадашњег снимања шта бисте издвојили?

ПРЖУЉ: Заједно са редитељем професором Драганом Елчићем направио сам сценарио за серију и филм о легендарном хирургу Миодрагу Лазићу. Осим приче о том чуду од човјека, јунаку, кроз сценарио се провлачи и занимљива прича о обичним људима у тим несрећним временима. Поред глумаца из Србије у филму је ангажована и реномирана екипа глумаца из Републике Српске. То ме посебно радује. Снимање филма иде по плану професора Елчића и продуцента Иконића, свој дио посла сам завршио и сада нестрпљиво чекам премијеру. Она је заказана за септембар идуће године у Источном Сарајеву.

ЛИБРЕТО

ГЛАС: Нови роман "Либрето једне љубави" описују као љубавну причу, али како га Ви видите?

ПРЖУЉ: То је прича о пару који се упознаје у једном сарајевском миљеу, пролазе кроз рат и након рата иду у избјеглиштво и у избјеглиштву се боре за преживљавање. Наслов романа прикладан је цијелој ситуацији кроз коју пролази овај пар.