Старији памте његов промукли глас преко транзистора, основци и даље рецитују његове пјесме на школским приредбама, а сјећања чувају и мурали на београдским зидовима, имена школа и културних институција.
- Ведро мислити и ведро писати, у смислу - једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, увијек са неком моралном, хуманом жељом, потребом или идеалом - говорио је Душан Радовић.
Био је писац, пјесник, новинар и уредник, а за оне најближе - добар човјек намргођеног лица, каткад строг и одсјечан, али прије свега духовит, поштен и правичан.
За себе је говорио да је „примјењени књижевник" и „пијетао који кукуриче свако јутро", пријатељи и колеге су га звале Тмуша, док су га сви остали знали као Душка Радовића.
Биста Душана - Душка Радовића у Београду / фото: bbc.com/serbian
- Душко је мене баш волио и у једној књизи ми је написао посвету, ти имаш једног тату у Вршцу, а ја ћу бити твој тата на Студију Б. И просто је био као и сваки тата - умио је да буде добар, а умио је да буде и строг, па и да ме изгрди ако није задовољан начином на који сам ја водила програм - говори за Би-би-си на српском Бранислава Милунов, бивша водитељка и новинарка.
Милунов је на Студио Б дошла 1980. као двадесеттрогодишњакиња.
Каже да је Душко Радовић од почетка водио рачуна о њој - како на послу, тако и ван њега, због чега и данас гаји посебна осјећања према њему.
Памти га као скромног и једноставног човјека који се „гнушао умишљености, патетике, великих ријечи и фраза".
Пијетао са дурбином на крову Београда
Љета 1975. на 23. спрат Београђанке стигло је велико појачање. Након доста колебања и нећкања, Душко Радовић на наговор једног од оснивача Студија Б - Драгана Марковића, прихвата позив и прикључује се тиму.
Испрва је писао текстове за рекламе - „другачије, модерније и привлачније пословним партнерима".
Тадашњи директор Марковић, увидио је да Радовић може да пружи више - нови програмски садржај и додатни квалитет.
Тако се једног јулског јутра са таласа радија Студија Б пријестоницом проломило „Београде, добро јутро".
Емисија је почињала је у 7.15 ујутру, али је Радовић долазио у редакцију већ око пола 5, не би ли припремио текстове за програм који је ишао уживо.
Неријетко је на посао долазио натмурен и мрзовољан, због чега су га назвали Тмуша.
- А у ствари је био један добрица, јако добар и племенит човјек - истиче Милунов.
Каже и да веома бринуо о колегама, те да је често јутарњој смјени доносио доручак - погачице, топао хљеб и јогурт.
Инспирацију је црпио са улице, из народа и новина, а затим је претакао у текстове које је куцао на писаћој машини у канцеларији пуној књига, гдје је на столу стајала пепељара пуна опушака.
Када идеје нису саме навирале постајао је нервозан, а смиривао се шетајући у круг, по ходницима Студија Б.
- Тада је био јако љут, нервозан, јер ништа није смислио и не дај боже ако му се нађеш на путу - присјећа се Милунов, која се са Радовићем утркивала ко ће први ујутру да дође на посао.
Милунов се присјећа да је једном приликом млађа колегиница пришла и прекинула „јутарњи ритуал" питањем: "Чика Душко је л' вама можда није добро", на шта је реаговао тонац реченицом: "Склони се, он тако размишља и тражи инспирацију".
Управо је тонац био једина особа која је смјела да буде у просторији током емитовања "Београде, добро јутро", док су остале колеге из прикрајка слушале шта је тог јутра Тмуша имао да поручи Београђанима.
Послије емисије, Радовић је постајао "други човјек", расположен и насмијан, док би обилазио канцеларије поздрављајући новинаре и остале раднике.
- Мало је сачуваних аудио записа из тог периода јер пара за траке на којима су емисије снимане није било, па су преснимаване - каже Милунов.
Ипак, текстови су објављени у три књиге под називом "Београде, добро јутро".
Реченице које је Радовић изговарао у емисији многи су називали афоризмима, што је он одлучно одбијао да прихвати.
- Говорио је да су то реплике, мисли о животу, препознавања нас самих, затим његова запажања, размишљања и досетке које је преносио слушаоцима - објашњава Милунов.
Осмјехујући се додаје да је Београђанку упоређивао са минаретом, а себе са хоџом који се "свако јутро моли да сви имају воду, струју, млијеко".
У неком тренутку, редакција му је поклонила дурбин помоћу кога је из канцеларије посматрао улице Београда - његове неисцрне инспирације.
Тако је једног јутра када у Београду није било гријања уочио дим из градске скупштине.
- Прочитао је у емисији - када Скупштина града може да се дими, могу да се диме и остали - и на тај начин их натјерао да не ложе, јер није лијепо да се само они грију - препричава Милунов.
Душко Радовић је рођен у Нишу, у жељезничарској породици - 29. новембра 1922. Највећи дио живота провео је у Београду, гдје се доселио из Суботице. Пошто је одустао од Филозофског факултета, који је уписао по завршетку Другог свјетског рата, запослио се у градској мензи у Београду.
Одатле је Пионирским новинама, уредника Бранка Ћопића, 1947. године послао пјесму, потписавши се као Рајка Токић. Та пјесма га је квалификовала за рад у Пионирским новинама, гдје је остао седам година и постао главни уредник
У богатој каријери, био је уредник програма за дјецу Радио Београда и Телевизије Београд, издавачког предузећа Борба и дјечијег листа Полетарац, и на посљетку, радија Студио Б.
Његова радио-драма „Капетан Џон Пиплфокс" из 1953. године ушла је у школску лектиру.
Текст је адаптиран за позоришну представу, која се, између осталих, игра и у београдском Малом позоришту, послије смрти Душка Радовића названом по њему.
Радовић је објавио и неколико збирки пјесама за дјецу - „Поштована децо", „Смешне речи", „Вукова азбука"...
Чувене пјесме из његовог пера су Страшан лав, Плави зец, Да ли ми верујете, Здравица и друге.
Многе су постале хитови за дјецу захваљујући извједби дјечијег хора „Колибри", а Здравица - Све што расте, хтјело би да расте, представља химну дечије манифестације „Радост Европе" која се одржава у Београду од 1969. године.
Радећи на телевизији, написао је сценарије за бројне емисије, међу којима је и „На слово на слово" са Мићом Татићем и лутком Аћимом у главним улогама.
Чувена је и његова љубав према фудбалском клубу Партизан.
Његов млађи брат, атлетски тренер - Бранимир Радовић, каже да је прва Душкова спортска љубав ипак била Црвена Звезда, али да се након окончања каријере прве Звездине звезде - Рајка Митића, окренуо „вечитом ривалу".
Поред фудбала Радовић је волио да игра шах и преферанс, занимао се за нову музику и нове плоче које су стизале на Студио Б, а кажу и да се бојао паса.
Добитник је награда Невен, Младо поколење, Змајевих дечијих игара, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечију књижевност Ханс Кристијан Андерсен.
Данас је недјеља...
Емисија „Београде, добро јутро" скинута је са програма радија Студија Б новембра 1982. године.
- Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других - била је наводно реченица која је разљутила политичаре, о чему се разговарало и у предсједништву Централног комитета Савеза комуниста Србије.
Укидање емисије изазвало је гњев слушалаца који су тражили да се Душко Радовић врати.
Иван Стамболић, тадашњи први човјек Градског комитета Савеза комуниста Београда, крајем 1983. године нуди Радовићу да поново покрене емисију.
- Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на думе - гласио је његов одговор.
Преминуо је прије 39 година - 16. августа 1984. године
- Нажалост све је било онако како Душко није желио, да га испрате људи који су га скинули са програма - додаје Бранислава Милунов.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана, уз присуство око 10.000 грађана.
Успомене на њега очуване су у широм Србије - од имена улица, школа и позоришта, преко мурала и споменика, до пјесама и прича у школским лектирама и читанкама.
