Деведесетседмогодишњи Благоје Бољановић, из Автовца, код Гацка, један од најстаријих учитеља у Херцеговини. Почео је да описмењава омладину крајем Другог свјетског рата.

Фојница, Автовац, Добреља, Казанци, Дулићи, Самобор, Кула, Липник...Ово су неке од једанаест сеоских школа, у којима је Благоје учитељевао.

Године 1945, као свршени гимназијалац, описмењавао је омладину и мјештане старије од себе, у Липнику и Јасенику код Гацка. Прво учитељско намјештење добио је у школама у Риљима и Грабовици код Невесиња.

Не зна колико је километара препјешачио, идући од једне до друге школе, понекад радећи по цио дан. Није било возила и уређених путева. Крајем Другог свјетског рата, враћајући се с вечерњих часова, промрзао је, једва преживио и "зарадио" инвалидитет.

Најтеже је, признаје, било описменити старију омладину, мушкарце и жене, који су одавно били прерасли школски узраст. Задатак тежак, у вријеме када власти нису могле да убиједе домаћине да школују своју дјецу.

Било је, каже, лијепо радни вијек провести као просвјетни радник. Најдраже му је када сазна да је неки од његових ученика постао љекар, официр, правник... угледни грађанин друштва. А, било их је много.

На адресу у Автовцу често му пошаљу ауторске књиге, које, иако дубоко у десетој деценији, чита без наочара. Драга су му и признања за просвјету, али и активан пензионерски рад, који му је предзнак већ четрдесет година.