Истовремено са ослобађањем Зворника, јужно од града Вишеграда, на обалама ријеке Дрине, одвајају се локалне заједнице, локални Срби у јануару гласају за улазак у САО (Српска аутономна област), а муслимани за суверену БиХ на челу са руководством из Сарајева.

Током прољећа 1992. године ситуација у Вишеграду је слична као и у другим градовима Босне: дијеле се двије етничке групе, формира се одвојено власт и полиција, подижу се барикаде...

Почетком априла 1992. године око 1000 српских бораца ТО, те око 150 локалних полицајаца са мањом јединицом 37. ужичког корпуса ЈНА, умарширали су у град. Борбе су се водиле са мањом групацијом муслиманске полиције и припадника ''Патриотске лиге''.

Најжешћа борба је вођена 8. априла око зграда полицијске станице. Истога дана велики дио локалног муслиманског становништва је избјегао из града, владала је и паника због гласине о присуству Аркана у Вишеграду.

На крају борби за Вишеград десио се и један инцидент. Криминалац Мурат Шабановић је очајнички покушао да заустави српски напад тако што је заузео хидроелектрану у близини града и пријетио да ће је разнијети. У том случају Вишеград и околина би били поплављени.

Након разговора са њим и убјеђивања, Срби су преузели брану, а несуђени рушитељ Мурат се повукао.

У наредних неколико дана српске снаге уништиле су раштркане џепове муслиманског отпора у близини Вишеграда, а код Рудог је уништена јединица "Зелених беретки" (војно крило СДА).

Фоча (Србиње)

У цијелом Подрињу можда најјаче борбе водиле су се управо око Фоче, смјештене 20 км југозападно од Горажда. Фоча се налази на важном стратешком путу који води од сјевера према југу, цијелом долином Дрине. Етничко становништво је грубо подјељено, 52% муслимани и 45% Срби. Овдје је у марту дошло до великих ескалација међуетничких контрадикција, као и у цијелој Босни. Након серије инцидената, 23. марта локални кризни штаб СДС-а најавио је "стање спремности". Овај корак су првенствено изазвале вијести о растућем притиску на српску мањину у Горажду.

Српске снаге у Фочи и околини чиниле су углавном борци Територијалне одбране, око 1.000 људи, комбиноване одреде ТО из сусједних општина, на примјер из Чајнича, и 200 локалних полицајаца који су се недавно придружили формираном српском МУП-у. Након тога, у последњој фази борбе за град, придружили су се и добровољци из "Српског покрета" Војислава Шешеља. Ограничену подршку пружили су и јединице 37. ужичког корпуса ЈНА.

Снаге муслимана у Фочи бројале су неколико стотина војника паравојних снага СДА. То су биле најорганизованије и добро наоружане муслиманске снаге у источној Босни, без бораца Горажда. За разлику од Бијељине, Зворника и Вишеграда, гдје су Срби успоставили своју контролу за један или два дана, борбе за Фочу су трајале три недјеље.

Када је Босна и Херцеговина формално прогласила независност 6. априла, истог дана Срби из Фоче преузели су контролу над главним општинским зградама, укључујући и полицијску службу и прогласили своју припадност БиХ и независност од владе у Сарајеву. Битке које су започеле у граду увече 8. априла, преселиле су се на подручје хидроелектране 9. априла, као и у Зворнику, а Срби су издали ултиматум: "Спустите оружје!" Муслимани су га игнорисали, а увече, истог дана, српски борци су почели да бомбардују град са хаубицама. Борба се водила у предграђу, код већине муслиманског становништва, Доњег поља, Алаџа. У наредних неколико дана, српски борци су преузели предграђе Фоче. Овдје су се муслимани борили вјешто и очајнички. Већина града у поподневним часовима изгледа је мртво, многи локални становници су већ побјегли, а ноћу је постао рај за пљачкаше.

Потпуна контрола над Фочом долази 14. априла, када српске снаге концентрисаном ватром из артиљерије успјевају да избаце муслиманске снајперисте из небодера, са којих су држали под контролом цијели град. Након пада насеља Доњег поља, гдје је пружен најјачи отпор, муслиманска одбрана је почела да се руши, а до 17. априла већина муслиманских снага је напустила град, укључујући и велики дио мирног становништва.

Ослобађање Фоче је био велики успјех за Србе у њиховој офанзиви у Подрињу, али су морали још да воде борбе са саботажама неколико муслиманских група, расутих широм града. Тек крајем јула српски борци су успјели да у потпуности обезбиједе овај реон.

У наредним данима формиране су у Вишеграду и Фочи двије тактичке групе Војске Републике Српске, које су активно учестовале у борбама за коридор Трново - Горажде, којег су муслимани покушавали успоставити.

Борбе у Подрињу 1992. су се пренијеле у ''троугао'' између Рогатице, Вишеграда и Горажда, дуж обје обале Дрине.