Ми у Босни никада нисмо видјели роду. Брда у Подлуговима нису се налазила на миграторном путу вјечитих избјеглица ка топлијим крајевима. Роде смо виђали само на телевизији и на цртежу. Уживо не.
Послије Дејтона, наш миграторни пут довео нас је у Банат, у село Конак. Мирни Банаћани чудили су се нашој брђанској физиономији, кретању у јату, гласном говору и вјечитој расправи. И сједењу на трави. У циљу превазилажења културолошких разлика, испред куће нам се једног јутра појавила клупа.
- Та, не можете сједити на трави - рекла је наша комшиница, покојна баба Текла. За нас деветоро, из три различите генерације, након рата и губитка свега осим голог живота, било је тешко разумјети мирноћу у говору и раду баба Текле и осталих Коначана. Нисмо их разумјели, али су нам пријали.
Еурека!
Чудно нам је било и то што сунце не излази и не залази иза брда, већ једноставно искочи из њиве и пропадне у њу.
Највећи шок ипак десио се у прољеће 1996. Док је око пола шест ујутро отварала врата куће, тада најстарија у нашем јату, угледала је, на крову зграде преко пута, роду у гнијезду.
Да ли због тога што је у 77-ој години први пут видјела роду или због убјеђења да родин повратак сигурно има неко дубље значење, остатку уснулих укућана баба је заличила на Архимеда, који го директно из каде својим суграђанима виче "Еурека"! На срећу она је била обучена.
"Дошле роде, дјецо, вратиле су се! Значи, и ми ћемо"!
Фото: Јелена Перендија Михаиловић/РТС
Не дирајте моје кругове
И била је у праву. Да смо слични родама, и то не само по физиономији, биће потврђено у наредним деценијама. Дио јата, заиста се вратио у родне Подлугове и обновио гнијездо.
Дио је остао у Конаку, а једна птица је одлетјела чак до Њемачке. Најстарије роде су одлетјеле заувијек, али нам је јато обогаћено новим птићима.
Ми, који и даље свијамо гнијезда, одлучили смо да се за Васкрс поново окупимо у Конаку.
У кући од шездесетак квадрата, као некад, није било ниједног празног кревета. На сваком је спавало бар по двоје.
И оне роде, преко пута, на крову, биле су у свом гнијезду. Мужјак нам је повремено летом заклањао сунце које је и даље искакало директно из њиве. Женка је лежала на јајима и клепетала кљуном, поздрављајући нас.
А онда су се, ниоткуд, на крову појавили неки људи и почели да кидају цријеп и бацају га на земљу. Један по један, све ближе гнијезду.
Фото: Јелена Перендија Михаиловић/РТС
Попут Архимеда, који на самрти не дозвољава да му војници обришу кругове које је нацртао у пијеску, роде су стајале на обје ноге и нису узмицале. У нама, који смо све то гледали са земље, пробудио се инстинкт јата, па смо почели у глас да вичемо. Игром случаја, на крову су били Херцеговци, па се може рећи да нам је дијалог био садржајан, али не баш конструктиван.
Више среће имали смо са комуналном инспекторком и командиром полиције, који су, гле случајности, такође били Херцеговци. Изашли су на терен, вјерујем понајвише јер су били убјеђени да тог празничног суботњег јутра, са друге стране жице, имају психички не баш стабилну особу.
Елем, радови су обустављени, а умјесто двије, током дана на крову су се појавиле четири роде. Стигло им је појачање.
Тренутно најстарија у нашем јату тврди да су јој све четири летјеле изнад главе у круг, у знак захвалности. Што да јој не верујемо, најстарија је раније гледајући у роде прорекла да ће се вратити у Босну.
Фото: Јелена Перендија Михаиловић/РТС
Епилог
Покрајински завод за заштиту природе обећао је да ће зауставити радове док роде поново не одлуче да оду. Гнијездо, у ком се тренутно налазе четири јаја, требало би да буде премјештено на оближњу бандеру у њиховом одсуству.
Чекаћемо роде и сљедећег прољећа. Јер ми у душу разумијемо шта значи повратак свом гнијезду и какав је живот птица селица.
Аутор: Јелена Перендија Михаиловић
