Вечерас сам био код мог друга Болета и попричали смо о свему. Једноставно Бошко је у зајебаној ситуацији иако му је читав живот филмска мука. Рођен је 1991. године од оца Пере и мајке Босиљке, као њихово треће и најмлађе дијете. Брат Славиша рођен је 1987, а сестра Јелена 1985. Кад је почео рат били су грешна дјеца, а Бошко је имао само годину дана. Сви су остали и нису бјежали. Отац Перо му је био добар и поштен човјек. Домаћин и храбар војник. Рођени ратник. Један од бољих извиђача на нашем дјелу фронта. Одважан, окретан и хладне главе. Поштено и часно је ратовао Перчин. Често је душманима под пушкарнице долазио и одлично је контролисао страх. Учесник је свих акција и јуриша у том нашем рату у Хаџићима. А онда је један дан у свом том нашем јаду набрао гљива. Ручали су он и Јелена. Једна је била погрешна. Перу су спасили у болници Жица, а Јелена се упокојила у Београду. Није јој било спаса. Перо се некако одржао у памети јер егзодус и борба са неимаштином након доласка у Братунац, нису му дозволили да се преда. Наставио је даље због Босиљке, Славише и Бошка. Али јади иду један за другим. 

Године 2001. разболио се Славиша. Дијагноза тумор на мозгу. Кад су Пери јавили да Славиши нема спаса пресудио је себи. Узео је бомбу и изашао. Спаса му није било. Нашли су опроштајно писмо. Једноставно није издржао. Није могао два пута издржат да сахрањује дијете. Три дана касније упокоји се и Славиша. Босиљка и десетогодишњи Бошко наставили су сами. Бошко је још у средњој школи почео долазит у моју кафану. Растао је близу нас. Волио се ошамутит пивом и био је нагодан момак. Након средње запослио се и радио скоро сваки свој дан. Прво сезонски послови, кафана, рудник, па опет кафана. Ситне грађе и крхка здравља гурао је кроз живот. Онда 2022. године мајку Босиљку је ујела пчела. Умрла је неколико минута послије. Бошко је остао сам. Радио је у кафани и самовао. Живио је пасији живот и потпуно се препустио. Алкохол и спид као стимуланси и као средства која помажу да се посао одради и туга заборави, Бошку су узели здравље. Све чешће је изостајао са посла због здравља и скоро потпуно је оглувио. Водали смо га докторима и по болницама, али није му било боље. Онда су му открили туберкулозу. У болници је провео три мјесеца и излијечио се. Бошко нема никог сем нас из кафане и нешто родбине. Све до сад смо некако крпили и помагали. Скупљали смо између себе, а Пеђа и Арса су возали, обилазили, плаћали и шта све радили. Средили смо му кућу коју је запустио и набавили дрва. Сад је Бошко изашао и кући је. Туберкулоза је завршена ствар. Остала је операција средњег уха и ако би могли да скупимо за апарат за слух, те нешто средстава да Бошко прегура ову зиму. Бошко је сад чист и свјестан срања у које је запао. Има живота у себи и воље да се бори. Чека да се опорави и да почне да ради. Бошко је борац и човјек који је сваки свој дан провео радећи и дружећи се са рајом у кафани. Јесте, да га је живот начео и јесте претјерао, али заслужује шансу.

Прошле године смо помогли Мујици и промјенили му живот, а сад вас молим да помогнемо Болету.

Број текућег рачуна: 5554000071426641 (Нова банка), на име Бошко Турунташ.

Пише: Бојан Вегара