Југовинa је. Сви су помало нервозни и уморни. Снијег се топи и оставља смеће сакривено испод угаженог снијега. Пуно је кеса и папира по улицама. Слика стварности. Нерадни дан. Има се времена...
Не причам пуно о теби. Ти си константа о којој пуно знам. Наравно, не све. Није нормално о било коме знати све. Не причам, чак и не размишљам. Знам те.
Данас је Дан Републике.
Био си добар ученик. Јако добар. Сјећам се неког јавног такмичења из хемије када се твоја наставница попела на сцену и почела да те љуби. Ниси студирао хемију. Твој дипломски рад из електронике приказан је у Јутарњем програму ТВ Загреба 1990. У Школском програму. Памтим како смо сједили у дневној соби и чекали тих неколико минута на Јавном сервису.
Почео је рат. Био си мобилисан на аеродрому. Сјећам се да те малтретирао неки примитивац. Има тих људи којима канџија у руци добро налијеже. Ко год је изнад главе сматра да има право да је гази. Само, глава је округла и није стабилна кад се притишће.
Онда су те пред крај рата послали тамо гдје је гадно. Препоручио те овај са чином. У Федерацији твоје другове са студија нису мобилисали. Знали су да ни једна држава нема много таквих, па их је чувала. Знали су да вас је тешко створити, а да лако одете. То је струка која свакој земљи треба. За ову нисам сигурна.
Тешко си рањен. Био си на списку мртвих. Нису добро погледали. Журило им се. Нису препознали живот. А онда се десила случајност. Гимназијски друг, млади љекар те препознао, помогао... Нису дали хеликоптер. Ниси имао високи чин. Неки Дикић или Диклић није дао. Не може. Млад си, али немаш чин. Онда је још један тешко рањени требао да буде транспортован. Одобрен је хеликоптер јер вас је двојица. Као за робу пред истеком трајања. Платиш један купиш два. Преживио си. Добар си. Јак. Не изгледаш јак овима што им само новчаник добро налијеже на длан. Оловка никако и никад. Не препознају они тебе и не треба. Ти си за њих у ИЦ или УВ спектру.
Чајавец ти је дао таван од 33 квадрата. Случајност или симболика. Могли су ништа. Одлично. Хвала друговима. Послије си то продао и докупио пристојних 44 квадрата. Мало ван града. Али тако то иде. Мислим да је трећа зона. Добро је. Добро грију, мало прокишњава, али поправи се.
Фабрике су погасили. Шта раде инжењери? Често су у банкама. Поправљају рачунаре госпођама са сумњивим квалификацијама. Школовале се уз свијећу, ружна времена била. Мора им се опростити. Мада се не може сакрити да су бахате, утегнуте, пршти на њима. Гладне на паре и сите на знање. Особе од повјерења.
Чујем исправљаш правописне грешке у службеним дописима. Смета ти неписменост. Ти њима не сметаш. Не виде те. Тешко је погледати у неког као ти, а не постидјети се самога себе. Мада, то је нова врста, нова генерација. Нема савјести, нема преиспитивања. Њихов мото је: Пржи. Све. Живот, људе...
Не видиш ни ти њих. Не препознајеш их. Понекад те збуне јер још нису истражени, систематизовани и уписани у књиге. Можда једног дана то неко уради, ако буде имао ко.
Твоји су бедеми толико високи да се не виде да су бедеми. Понеко те неко од те нове генерације, нове енергије осјети, интуитивно. Понеко схвати да кад покуца неће одзвонити празнина. Да иза бедема живи васиона другачија од њихове, необична. Твоја васиона, јака и другачија, јединствена.
Срећан ти Дан Републике.
Аутор: Љиљана Чекић
