Jugovina je. Svi su pomalo nervozni i umorni. Snijeg se topi i ostavlja smeće sakriveno ispod ugaženog snijega. Puno je kesa i papira po ulicama. Slika stvarnosti. Neradni dan. Ima se vremena...
Ne pričam puno o tebi. Ti si konstanta o kojoj puno znam. Naravno, ne sve. Nije normalno o bilo kome znati sve. Ne pričam, čak i ne razmišljam. Znam te.
Danas je Dan Republike.
Bio si dobar učenik. Jako dobar. Sjećam se nekog javnog takmičenja iz hemije kada se tvoja nastavnica popela na scenu i počela da te ljubi. Nisi studirao hemiju. Tvoj diplomski rad iz elektronike prikazan je u Jutarnjem programu TV Zagreba 1990. U Školskom programu. Pamtim kako smo sjedili u dnevnoj sobi i čekali tih nekoliko minuta na Javnom servisu.
Počeo je rat. Bio si mobilisan na aerodromu. Sjećam se da te maltretirao neki primitivac. Ima tih ljudi kojima kandžija u ruci dobro naliježe. Ko god je iznad glave smatra da ima pravo da je gazi. Samo, glava je okrugla i nije stabilna kad se pritišće.
Onda su te pred kraj rata poslali tamo gdje je gadno. Preporučio te ovaj sa činom. U Federaciji tvoje drugove sa studija nisu mobilisali. Znali su da ni jedna država nema mnogo takvih, pa ih je čuvala. Znali su da vas je teško stvoriti, a da lako odete. To je struka koja svakoj zemlji treba. Za ovu nisam sigurna.
Teško si ranjen. Bio si na spisku mrtvih. Nisu dobro pogledali. Žurilo im se. Nisu prepoznali život. A onda se desila slučajnost. Gimnazijski drug, mladi ljekar te prepoznao, pomogao... Nisu dali helikopter. Nisi imao visoki čin. Neki Dikić ili Diklić nije dao. Ne može. Mlad si, ali nemaš čin. Onda je još jedan teško ranjeni trebao da bude transportovan. Odobren je helikopter jer vas je dvojica. Kao za robu pred istekom trajanja. Platiš jedan kupiš dva. Preživio si. Dobar si. Jak. Ne izgledaš jak ovima što im samo novčanik dobro naliježe na dlan. Olovka nikako i nikad. Ne prepoznaju oni tebe i ne treba. Ti si za njih u IC ili UV spektru.
Čajavec ti je dao tavan od 33 kvadrata. Slučajnost ili simbolika. Mogli su ništa. Odlično. Hvala drugovima. Poslije si to prodao i dokupio pristojnih 44 kvadrata. Malo van grada. Ali tako to ide. Mislim da je treća zona. Dobro je. Dobro griju, malo prokišnjava, ali popravi se.
Fabrike su pogasili. Šta rade inženjeri? Često su u bankama. Popravljaju računare gospođama sa sumnjivim kvalifikacijama. Školovale se uz svijeću, ružna vremena bila. Mora im se oprostiti. Mada se ne može sakriti da su bahate, utegnute, pršti na njima. Gladne na pare i site na znanje. Osobe od povjerenja.
Čujem ispravljaš pravopisne greške u službenim dopisima. Smeta ti nepismenost. Ti njima ne smetaš. Ne vide te. Teško je pogledati u nekog kao ti, a ne postidjeti se samoga sebe. Mada, to je nova vrsta, nova generacija. Nema savjesti, nema preispitivanja. Njihov moto je: Prži. Sve. Život, ljude...
Ne vidiš ni ti njih. Ne prepoznaješ ih. Ponekad te zbune jer još nisu istraženi, sistematizovani i upisani u knjige. Možda jednog dana to neko uradi, ako bude imao ko.
Tvoji su bedemi toliko visoki da se ne vide da su bedemi. Poneko te neko od te nove generacije, nove energije osjeti, intuitivno. Poneko shvati da kad pokuca neće odzvoniti praznina. Da iza bedema živi vasiona drugačija od njihove, neobična. Tvoja vasiona, jaka i drugačija, jedinstvena.
Srećan ti Dan Republike.
Autor: Ljiljana Čekić
