Будо Симоновић, професор који је 1973. године одложио дневник и посветио се новинарству, био је дописник "Политикиних" издања и других медијских кућа, а аутор је и бројних књига међу којима је најчувенија "Огњена Марија Ливањска" која је аутентично документарно дјело о страдању Срба од усташа у ливањском крају у Другом свјетском рату.

Ову књигу Симоновић је објавио још почетком деведесетих, а до данас је доживјела десет издања уз превођење на енглески и руски језик. И данас, више од три деценије након објављивања, ова књига изазива огромну пажњу код читалаца, а промоције сваког новог издања посјећује на стотине људи указујући на значај борбе за истину о страдању српског народа не само на подручју Ливна.

У великом интервјуу за наш лист након недавне промоције књиге у Источном Сарајеву Симоновић је говорио о "Огњеној Марији Ливањској", свједочанствима, страдањима, култури сјећања, али и заборава.

ГЛАС: Откуд потиче Ваше интересовање за страдање Срба у ливањском крају?

СИМОНОВИЋ: О тим страдањима сам нешто мало чуо за вријеме студија јер сам имао неколико другара из Ливна и Гламоча који су били са мном на факултету и у београдском Студентском граду. У тим зимским ноћима сједило се и причало о родном крају. Била је ту Биљана Радета, из породице Радета која је пуно страдала, па је из Гламоча био Слобо Радановић, Томо Белензада, Ратко Шавија... Спомињем намјерно та имена, а све то се догађало у другој половини шездесетих година прошлог вијека. За те четири године нашег дружења понешто сам чуо о томе, али они нису ништа конкретно знали. Можда неки појединачни случај јер је очигледно да су и од њих родитељи чували и крили пуну истину. Недуго након студија чуо сам да тамо негдје код Ливна има село са великим спомеником жртвама које су усташе побиле, а на споменику су била наведена само имена домаћина, али не и убијених чланова њихових породица. Посебно ме је фрапирао податак да тамо живи жена која је била више од мјесец дана у јами, да је тамо бачена у деветом мјесецу трудноће, да је побацила у јами, али да је ипак преживјела. Мени је то изгледало невјероватно. Међутим, та новинарска знатижеља је прорадила и 1. јуна 1990. године сам кренуо да то провјерим. Тада сам радио у "Илустрованој политици", али одлазак у Ливно нисам пријавио ни главном уреднику Раду Шошкићу, ни својој породици. Нисам им рекао ни куд идем, ни зашто идем, јер сви су се мало плашили тог усташког краја. У Ливну сам нашао колегу Света Љубоју који је био дописник "Ослобођења" и када сам му рекао зашто сам дошао, он се брецнуо и имао сам утисак да се уплашио. Онда је кренула прича и отишли смо код проте Мирка Јамиџије који је био парох ливањски који је дуго био тамо и много података је знао. То је била почетна станица и већ сутрадан сам био у Челебићу и нашао Душана Шуњку  који ме је одвео и до споменика и до Стане Црногорац и до других који су преживјели губилишта. Те приче су кренуле и од самог почетка сам имао неколико проблема. Срби су били врло уздржани и уплашени. Чини ми се, на почетку да сам неке Хрвате питао, више би ми казали него они. Када сам већ у наредном броју "Илустроване политике" објавио причу о Стани Црногорац која је мјесец и по дана провела у јами и побацила, преживјела, и послије рата рађала, ствари су се покренуле. Припремање књиге и потрага су трајали 15 мјесеци, а када сам се сљедећи пут поново појавио у Ливну, одједном су ме сви другачије гледали. За цијело вријеме нисам доживио ни најмању непријатност од Хрвата. Како и зашто, то не умијем да објасним. Ни тада, ни 16 година касније, када сам поново дошао и направио ново истраживање и допунио прво издање, није било проблема.

ГЛАС: До којих података сте дошли, колико је Срба побијено, колико је јама…

СИМОНОВИЋ: У Ливну и том крају који гравитира Ливањском пољу има више од 20 губилишта. Највише је јама, потом оних шкрапа (скипа) које су плиће, гдје су их затрпавали, и она отворена губилишта. Једно од највећих међу њима су Пролог и шума Копривница на Купрешким вратима, гдје су те Србе које су повезли, наводно у Србију, побили. Њихово путовање се завршило на Купрешким вратима у тој шуми, гдје су их све поклали на најзвјерскији начин. Возили су их аутобусима и оргија је почињала у самим возилима. Вјероватно би све то пало у заборав. Знало се да их нема, али нико са сигурношћу није знао гдје су побијени и ко је ту све побијен. Десило се послије рата да је један од тих возача који је возио аутобусе и који је био силом мобилисан, муслиман Исмет Дуран, кога је послије рата притисла грижа савјести о томе шта је све видио, почео да пије и у таквом стању отварао душу. Неко је био паметан па је све то забиљежио, Исмета добро испитао и та прича је доспјела до Лордана Зафрановића који је направио култни филм у којем шест минута траје сцена усташких оргија у аутобусу. Лордан је прије неколико година гостовао у Подгорици и ту је причао о томе како су му из Комитета за додјелу "Оскара", јер је филм био номинован за ту награду, послали поруку у којој су тражили да избаци тих шест минута и да ће добити "Оскара" ако то учини. Он им је одговорио: "Немате ви тако велики 'Оскар' да можете платити тих мојих шест минута", и није хтио. На тих 20 губилишта, колико је наведено у књизи, убијено је 1.587 Срба са тог подручја. Ту су подаци убијених по имену, презимену, по селима, по мјесту рођења, години рођења, мјесту смрти. Све то постоји.

ГЛАС: Колико Срби памте та своја страдања?

СИМОНОВИЋ: Што се тиче наука из прошлости и свих тих трагедија и страдања, бојим се да смо врло мало научили. Сви су знали шта су усташе чиниле 1941. године само за два мјесеца, од јуна до августа, и да више нигдје ништа није учињено, било је довољно за наук не само за једну генерацију. Нажалост, тога нема и увијек је на сцени наша наивност. Зато се све поновило у овом прошлом рату од 1991. до 1995. године. На срећу, тамо није било толико Срба колико их је било 1941. године, али што се тиче усташких звјерстава, што се тиче начина на које су убијали и шта су радили и какав им је циљ био, и то мало Срба што је остало настојали су да истријебе.

ГЛАС: У књизи "Огњена Марија Ливањска" објавили сте свједочанства оних који су преживјели догађаје из 1941.

СИМОНОВИЋ: Ова књига је карактеристична по томе што у њој нема никаквих статистичких података. Ту нема оних процјена "око 500", "око 1.000" и слично, него ту су жртве по имену и презимену. Она је карактеристична по томе што су то углавном свједочења и казивања људи који су преживјели, који су пуким случајем остали живи у јамама у које су жртве бацане, на губилиштима, рањени, оних који су побјегли... То су све непосредни свједоци, а књига је настала у посљедњем тренутку, 1990. године, у периоду када је почела да пуца она бивша држава и да се спрема зло које ће наступити годину касније. Да којим случајем није објављена, без намјере да себи приписујем неке заслуге, не знам да ли би се икада сазнала истина. Колико год некоме изгледало чудно, мислим да нико из Ливна није могао ову књигу написати јер су ти људи превише оптерећени тим што су преживјели и вјерујем да не би могли бити објективни  онолико колико сам, чини ми се, ја успио да будем објективан, да се слијепо држим истине и онога што говоре непосредни свједоци. Ту нема никаквог дотјеривања, свједоке сам пустио да говоре њиховим језиком. О усташким злочинима су написане хиљаде страна, али је јако мало сличних књига које су непосредна казивања и свједочења. Увијек је то на основу неких докумената и процјена.

ГЛАС: Како се људи из ливањског краја "свете" злочинцима и да ли им је то уопште на уму?

СИМОНОВИЋ: Морам рећи да у свим разговорима са тим људима ниједном нисам чуо неку ријеч мржње, ријеч клетве, ријеч пријетње... Они сви кажу: "Бог све види!" То је њихов став - нека им буде како су заслужили. У књизи има више тих примјера како су се они "светили". Они су се светили животом.   Сви ти људи који су успјели тамо да преживе и који су успјели након тога да формирају породицу, светили су се на тај начин што су својој дјеци која су им се рађала давали имена оних који су завршили у јами. То је толико карактеристично. Поменућу причу о Маркици Бошковићу који је изгубио жену и осморо дјеце - три стасала сина, зрела, и пет дјевојчица је имао и сви су побијени. Он је завршио сам, старац од 65 година, и данима је смишљао како би могао да се освети. Знао је он да су му то све урадиле комшије, да су опљачкале кућу у којој су остале само гусле и ништа друго. Он је схватио да не може да врати своју дјецу, да не може на тај начин да излијечи ране и онда је једној удовици, која је била од њега млађа више од 30 година и имала три кћеркице, понудио да дође код њега да живи и да не буде сам у тој кући и да и она не буде без заштите. Она је пристала, а живот учини чудо и Анђа Кисо која се удала за Маркицу Бошковића, старца од 65 година, роди шесторо дјеце, пет синова и кћерку, а он сваком од новорођених дао је име онога ко је завршио у јами. Од те његове дјеце још су жива четири сина и испричали су ми да је отац живио готово 90 година и упорно понављао - крв се крвљу не пере. Ране се не лијече крвљу. Ране се лијече само животом. И, ето, зачудо, крајем прошле године рекли су ми да од Маркице Бошковића сада има 43 потомка - дјеца, унучад, праунучад, а стигла су и чукунунучад. Значи, цијела чета људи је остала од човјека који је све изгубио.

ГЛАС: Да ли Вам се ико од умјетника обраћао да сними филм, серију, документарац... да користе те Ваше податке да би нешто снимили?

СИМОНОВИЋ: Неки, који су се обратили, добили су моју помоћ и добили су оно што сам највише могао да им пружим. Портал "Јадовно", Душан Басташић, ми је рекао шта хоће и питао ме да ли има шансе да му нешто дам од материјала, а ја сам му без размишљања дао књигу у електронској форми и он је то у наставцима професионално објавио наводећи и име књиге и аутора. Свима који су се тако обратили није изостала моја помоћ за коју никада нисам тражио накнаду ни награду. Међутим, има и оних других који су силно злоупотребљавали све то и непрофесионално се понијели. Рецимо, аутор "Квадратуре круга" Бранко Станковић направио је емисију о овоме од око 40 минута и оно што сам у јами Равни долац снимио камером и фотоапаратом  и што траје више од три сата, а има снимака и око јаме, он је у тој емисији двије трећине трајања покрио мојим филмом, фотографије жртава и јама искористио, а да ме и не помене. Један од његових саговорника, који је са мном био у јами, ми је испричао да је аутору те емисије рекао да сам ја тај који се спустио 50 метара на конопцу и то снимио и да сам заслужан за то да ови злочини не остану у јами и сакривени. Међутим, аутор ове телевизијске емисије је то исјекао, након чега сам му написао писмо да то што је урадио није коректно, на шта ми је он одговорио: "Господине Симоновићу, ја сматрам да је важнија истина о страдању српског народа од Ваше сујете". На крају сам му написао да га не знам, али сам му препоручио да добро погледа да ме негдје не препозна и да, ако ме препозна негдје на улици, бјежи на други тротоар.

ГЛАС: Колико су Срби склони забораву?

СИМОНОВИЋ: Срби су један лакомислен народ. Ништа, не само из овог него из свих могућих ратова, нису научили. Рецимо, Душан Никић је био директор музеја у Ливну и најдиректније повезан са свом овом причом. Он ми ни тада, када сам почео ову причу, није понудио да ми уступи оно што ми треба и што би ми користило иако смо се готово спријатељили. Он је 1991. године остао у Ливну, а осамнаесторо чељади из његове породице усташе су побиле 1941. године. Остао је и брзо су га затворили у школу "Иван Горан Ковачић" која је претворена у страшно мучилиште и тамо је био седам мјесеци. Како им је било, он никада није испричао. Када су га размијенили, а нису га убили само зато што га је регистровао Црвени крст, јавио ми се из Зеленике и у више наврата сам ишао код њега, али он ни један једини пут није споменуо ништа од те приче шта су прошли у затвору. Тај примјер довољно говори о нашем забораву.

Јасне поруке из Хрватске

ГЛАС: Како коментаришете чињеницу да Хрвати траже уништавање споменика из претходног рата на гробљима у тој земљи?

СИМОНОВИЋ: Те поруке су врло јасне и они и даље не одустају од своје идеје да истријебе Србе са тог простора. То је чињеница, па можемо рећи да је и ова књига брана таквој политици. Међутим, очигледно је шта им је циљ и чему теже и стреме.

Пише: Жељка Домазет