Ернесто Гевара ла Серна, рођен је 14. јуна 1928. године у породици средње класе у Розарију, у сјевероисточној Аргентини. Прије него што се упутио на студије медицине у Буенос Ајрес 1948. године, Че је водио обичан, породични живот. Двије године након што је уписао студије одлази на прво путовање мотором кроз Латинску Америку, гдје наредних година обликује своје политичке ставове узнемирен стањем земаља кроз које је прошао.
Накратко се вратио у Буенос Ајрес, тек да заврши студије 1953. године, а као доктор Ернесто Гевара напушта Аргентину и каријеру у медицини, како би осигурао политичку будућност, ипак не слутећи да ће управо он бити зачетник неколико револуција – од Кубе до Конга.
Че Гевара је најпознатији по својој улози у Кубанској револуцији 1959. године када је помогао Фиделу Кастру да смакну диктатора Фулгенсија Батисту са чела државе. Фидел и Че су се упознали у Мексико Ситију 1954. године када се Че тамо доселио. Придружио се Кастровом покрету “26. јул“ с намјером да се умањи Батистина моћ, а Че је постао главна фигура у револуцији. Касније постаје предсједник Националне банке Кубе и министар индустрије.
С ове позиције имао је довољну моћ да оствари планове за Кубу и национализује њену индустрију, а земљу је и као амбасадор представљао у свијету. Због добрих веза са СССР-ом и Кастрове способности да спријечи САД да се мијеша у унутрашње послове, Куба је имала круцијалну улогу у Хладном рату.
Шест година након револуције, Че Гевара напушта Кубу у намјери да шири марксизам широм свијета. Стигао је у Конго 1965. године, гдје је покушао да мобилизује наоружане побуњеничке снаге против централне власти Конга. Његови седмомјесечни покушаји нису уродили плодом.
До краја 1966. године и кратког повратка на Кубу, Че Гевара је своју пажњу преусмјерио на политичку ситуацију у Боливији и револуционарни покрет против тамошње владе. За мање од годину дана боливијске власти су уз подршку Сједињених Америчких Држава ухапсиле Чеа и убиле га сљедећег дана у 39. години.
Док једни данас у њему виде дух слободе какав се ријетко среће, други га сматрају окрутним револуционаром „жељним крви“ и засљепљеног комунизмом. У сваком случају, нико не остаје равнодушан на његову улогу у историји, а Че и дан-данас остаје симбол револуције и социјализма.
Они који га подржавају рећи ће да је херој који се борио и умро за своја увјерења, те ће романтизовати његову улогу у револуцијама за слободу. Они који су били против комунизма сматрају да су његов лик и дјело интернационализовани и да је Че данас ништа друго него поп-икона.
Оно што нико не може да порекне јесте да се његово насљеђе у Латинској Америци и те како осјети, а владе у Боливији, Венецуели и на Куби наставиле су да црпе инспирацију из његових увјерења тако обликујући животе Латиноамериканаца претходних 50 година.
Говорио је...
“Револуција није јабука да падне кад је зрела. Морате је натјерати да падне.“
“Ако вас узнемирава неправда, онда сте ви моји другови.“
“Није ми важно ако паднем све док неко други покупи мој пиштољ и настави да пуца.“
“Ја нисам ослободилац. Ослободиоци не постоје. То постоји тек када људи ослободе сами себе.“
“Не пуцајте! Ја сам Че Гевара и више вам вриједим жив него мртав.“
