Стогодишњак Милан Миливојевић, из села Долови у Берковићима, најстарији је становник ове општине, а можда и Требиња, гдје већ 16 година живи са сином Савом и његовом породицом, али га, како рече на прослави 100. рођендана, пазе сва дјеца једнако.

-Колико ме сви лијепо пазе - видите и сами, па су ми припремили и двије рођенданске торте, што нисам доживио у своме вијеку, а проживио сам баш цио вијек- каже Милан, који је, за столом око кога су се окупиле четири генерације, с унуцима и праунуцима дувао и рођенданске свјећице - први пут у животу.

Његови потомци су му, како каже, све у животу и не зна којег би издвојио као најмилијег, а од три сина и три кћери, од којих је једна умрла, данас има 12 унучади и 18 праунучади, међу којима има и одраслих дјевојака па би се лако могло десити да доживи да добије и чукунунуче.

Шалећи се да је успио умаћи Првом свјетском рату, родивши се годину након његовог завршетка, дјед Милан каже да га ипак два рата нису мимоишла, Други свјетски и Одбрамбено-отаџбински рат, а најтеже му је било када су га заробили Италијани у Другом свјетском рату и када је с италијанске границе до куће пјешачио пуних 19 дана.

Одмах по окончању Другог свјетског рата запросио је Спасенију, с којом је ашиковао и прије рата.

-Најљепше тренутке сам и доживио тада, када су ми се почела рађати дјеца и кад сам имао најслађи живот. Како су се они рађали, ја сам се осјећао јачи, задовољнији и моћнији, три сина и три моје узданице - моје кћери, моје мезимице- говори поносни старина.

Присјећа се тих дана када сељацима није било лако па су и његова дјеца одлазила у свијет трбухом за крухом, али су све што имају стекли поштеним радом.

Био је, каже, пуних 66 година у браку са сада покојном супругом Спасенијом, живећи тежачким животом и увијек у великој заједници, али поштујући једно друго и остале укућане. То дјед Милан сматра и рецептом за дуговјечност јер, како додаје, није залудна народна пословица "Стрпљен - спасен".

-То је дио рецепта за дуговјечност, мада ја већ 40 година узимам мед, лимун и бијели лук, што ме држи здравим и отпорним, а има ту и генетике, јер су сви моји мушки преци дуго живјели- каже Милан за "Независне".

Иако је свашта прошао - од војевања, преко тежачког посла, до ходања "по надницама" од требињског до дубровачког и далматинског краја, дјед Милан и данас се добро држи, долазећи сваке суботе на требињску градску пијацу да се мало прошета и попије кафу.

Он је увијек насмијан, разговорљив и уредан јер је старина познат као ријетко педантан стари господин.

Преци стогодишњаци

Миливојевићи и уопште Берковићани имају и генетске предиспозиције за дуговјечност јер су у овом крају уобичајени стогодишњаци. Међу њима је био и Сава Бјелица из села Мече, који је умро са 106. година, а сличну животну доб и поред тешког тежачког живота имали су и преци дједа Милана. 

-Мој чукундјед Васиљ живио је 110 година, прадјед Трифко је умро у 105. години, а дјед Васо је живио 101. Мој је отац умро најмлађи, у 93. години, иако се сматрало да је пуно старији, али му је у крштеницу унесена година рођења тек када је крштен- испричао нам је Милан.