Протојереј Срђан Белензада (43) и његова супруга Љиљана (44) вратили су се у родни Гламоч, ратом девастирани град, у вријеме када многима повратак није био ни на крај памети. Упознали су се у часу дубоке туге, на сахрани Љиљанине сестре. А данас су срећни и благословени.

Са радошћу су дочекали још један Божић, као сретни супружници и поносни родитељи четворо дјеце.

Марија (14), Јелена (12), Михајло (11) и Јован Белензада (10) су ваљда једина дјеца у БиХ, која, са својим родитељима, живе у манастиру.

Конак манастира Веселиње на Врби, недалеко од центра Гламоча, већ годинама је дом ове породице.

Мало по мало, ови вриједни људи и њихова дјечица уређују порту и манастирско имање и обнављају запуштене старе воћњаке.

Дјеца и природа

Ове године је Љиљана први пут направила манастирски сок: сто посто домаће, природно, само јабука, без трунке додатног шећера. Пробали смо, одличан је, такав сок нигдје не може да се купи.

– Дјеца нам помажу, учимо их да раде, јер дјеца која раде су испуњенија имају здравији однос и према природи и према породици – каже попадија Љиљана.

Дјеца су у свакој њеној реченици и мисли. Да јој је неко рекао да ће у тридесетима, за пет година, родити четворо дјеце, не би вјеровала. Али, човјек снује, а бог одређује.

Њен супруг Срђан је, каже, од кад зна за себе био, промишљу божијом, био окренут вјери и цркви.

– Још док сам био основац нисам имао дилеме шта ће бити мој животни позив – каже Срђан за Српскаинфо.

Фото: Синиша Пашалић/РАС Србија

Тако се обрео у Богословији у Београду, па потом у Призрену. Православни богословски факултет у Београду је уписао 1998. године, а апсолвирао 2003. Тада се у Цркви показала потреба за вјероучитељем у Гламочу. И Срђан се вратио у родни град.

– У то вријеме православну вјеронауку је у цијелом Гламочу похађало шесторо дјеце, али из године у годину их је било све више. Данас имам 71 ђака, а међу њима су и дјеца мојих првих ученика – каже протојереј Срђан.

Дјечја граја

И својој дјеци је вероучитељ и, како каже његов најмлађи син Јован, није нимало попустљив.

– Ми морамо знати и више него друга дјеца. Тако тата каже. Није ред да вјероучитељев син нешто не зна – вели Јован.

Каже да му је лијепо у манастиру, у порти је уређено мало дјечје игралиште, па долазе деца из комшилука, чак и из града. Највеселије је љети, током распуста, кад код бака и дједова дођу и дјеца из далека.

Када дјеца Гламочана, који сада живе далеко, дођу на распуст, у порти Манастира Веселиње окупи се и по педесеторо дјевојчица и дјечака. Играју фудбал док се види, а кад падне мрак играју жмурке.

– Знају остати и до десет навече, права је радост гледати их. Све су то пристојна и лијепо васпитана дјеца: јаве се кад долазе, а и кад пођу кући – каже попадија Љиљана за Српскаинфо.

И за Бадњи дан и Божић у манастиру и око њега је весело. Сакупе се вјерници, па се радују.

– Божић, који доноси радост цијелом свијету, у Гламочу је некако посебан празник, јер се породице сабирају, долазе дјеца и унуци из Београда, Новог Сада, Бањалуке. Ујутру на Божић се сви окупимо на литургији, а онда слиједи пјесма и весеље. Буде, наравно, и куваног вина и топлог чаја – прича парох Срђан.

Повратак

И присјећа се како је било прије скоро 20 година, када се вратио у завичај и у опустјелом манастиру затекао само игумана Саву Лазиницу, једног од првих повратника у Гламоч.

Манастирски конак је нападнут и запаљен 1998. године, само неколико мјесеци по његовом повратку. Док је игуман Саво спавао у конаку, засули су га рафалима.

– Кад сам се ја вратио, већ је било сигурније, а и народа је било, скоро дупло више него данас. Било је чак и вјенчања – сећа се отац Срђан.

Али, било је и тужних тренутака. Тако се цијели Гламоч окупио на сахрани Љиљанине сестре, која је имала само 21 годину кад је умрла од леукемије. Ту је био, наравно, и млади вјероучитељ Срђан.

– У молитви за сестрино спасење ја сам чврсто пришла вјери и Цркви. А тај први сусрет са Срђаном није био случајност, то је Господ Бог испланирао. Не зна човјек гдје га срећа чека, само Господ зна шта је најбоље за човјека – каже Љиљана.

Вјенчање

Тако је млади пар добио благослов владике Хризостома да се вјенчају. И Срђан је 2009. рукоположен за свештеника, а од 2014. је настојатељ манастира Веселиње и парох веселињски.

– Стицајем околности, овај манастир никад није заживио пуним манастирским животом. С времена на вријеме, овдје су живјела по два три монаха или монахиње, који би дошли на послушање из других православних манастира – прича парох Срђан.

Тако је у манастирском конаку уређен парохијски дом, у којем и данас живе Срђан и Љиљана и њихова дјеца.

Мало је данас у Гламочу православних породица са оволико дјеце. Гламоч дијели судбину других повратничких општина у Федерацији БиХ, у којима су некад Срби православци били већина.

Оптимизам, који је тињао првих послијератних година, полако замире. Млади одлазе, или су већ одавно отишли, становништва је све мање и све је старије.

– Данас имамо стотинак православних домова, а у половини њих живе самци, махом старији људи – каже парох Срђан Белензада.

Опустјеле куће

Ето, некад је у овом крају било 29 кућа Белензада, данас су те куће пусте.

А Зајаруга, село које је дало десет доктора, од којих је осам радило на ВМА у Београду, данас има само 23 домаћинства. Бар половина је самачких.

– У Горњем пољу нека су села потпуно опустјела, а није ни чудо што је тако, јер у неким кућама још нема струје, иако су је прије рата имали – прича парох Срђан.

Не замјера он својим земљацима и парохијанима што напуштају завичај, а опет, каже, људи можда имају превелика очекивања, па се и лако разочарају.

И његова супруга каже да људи неријетко сами себи кваре срећу, коју им бог нуди.

– Не треба кварити ову љепоту, коју нам је бог дао, кроз природу, кроз нашу дјецу. Ево, ми смо срећни и задовољни, јер наша дјеца лијепо одрастају. Не треба дјеци много: само здрава породица и родитељи који их воле и подржавају и дају им времена за здраву игру – каже Љиљана.

Управо у таквој атмосфери су парох Срђан Белензада, његова породица и његови малобројни парохијани дочекали и овај Божић. С вјером у боље сутра.

Поред свих свештеничких, родитељских и вјероучитељских обавеза, Срђан Белензада је успио да напише књигу. Уз благослов епископа бихаћко – петровачког Сергија, прошле године је објавио монографију „Манастир Веселиње, град на гори поред Гламоча“. Посветио ју је, како наводи, млађим генерацијама Гламочана, који живе далеко од вјековних огњишта својих предака.

– На шестом километру од Гламоча према Ливну, на питомој и плодној узвишици, као каква духовна стража, утјешно се уздиже и одважно, сунцем окупан, блиста Манастир Веселиње – написао је отац Срђан.

Читаоце је подсјетио да су манастир подигли ктитори Веселин и Паулина Наериловић, који су прије Другог свјетског рата живјели у Гламочу, да би 1941. побјегли од усташа, а потом се населили у Аргентини.

Манастир Веселиње је подигнут на темељима цркве брвнаре, коју су усташе запалиле. Темељи манастирског храма су освештани 1971. године, а прво богослужење је уприличено 1975. Веселиње је проглашено манастиром 1985. године. У склопу манастира посебно мјесто заузима Црква Гламочких Новомученика, у чијој крипту почивају посмртни остаци неколико стотина Гламочана, убијених током Другог свјетског рата.

Како је у својој књизи навео отац Срђан Белензада, полагање новомученика у крипту веселињске спомен цркве извршено је 50 година након њиховог страдања, 1991. године, „свештеним рукама блаженопочившег патријарха Павла“.