Лажна историја мора пасти. Срби и Руси (обратити пажњу на редослед) имају много тога заједничког. И Србима и Русима су странци писали историју. Али не обични странци већ странци непријатељи, којима је главни циљ био и остао, до данас, поништавање словенства! По њима ни Срби ни Руси немају античку историју, односно не постоје прије средњег вијека. „Добро“! Од тога су почели, „створили“ су нас од малоумних хорди изниклих у неодређеним баруштинама и одједном нас обрели у Србијама и Русијама – готовим државама! Ни то није било довољно, те државе су морали да створе странци. Русију формирају Нормани, дакле Германи или Швеђани, никако Словени. Београд су, замислите, „основали“ Келти Скордисци, иако овдје постоје насеља старија од њих бар 6.000 година!

Наравно, нећу препричавати књигу, али ово морам да наведем: на једном мјесту аутор каже, а говори о садашњем времену, како су руски археолози запели да докажу да је један средњевијековни локалитет фински, и то усред Русије, фински, па фински. И Кљосов каже да су они, археолози, обољели од норманизма. Е ту, на том мјесту, постао је мој брат, јер је као човјек ван историјско-археолошке струке схватио, прозрео суштину. „Одгојене“ су, баш тај израз, генерације већих католика од папе, већих Нијемаца од Нијемаца или што каже српска пословица – ‘рани куче да те уједе! Исто је у Србији. Овдје су побиједили и наметнули берлинско-бечку историјску школу још у 19. вијеку. Године 1878. на Берлинском конгресу потврђена је Србији модерна државност, али и наметнути стандарди који ће се примјењивати у историјској науци. Стандарди су и данас много популарна реч, њих треба да испунимо како бисмо „ушли у Европу“! Моје је питање – одакле? Рођена је такозвана права и владајућа критичка историографија која, ево, влада до данас, насупрот тзв. романтичној или аутохтонистичкој школи којој, према тој подјели, припадам и ја. О томе сам доста писао и моји читаоци то знају. Али неке ствари треба поновити више пута јер су још стари Латини чули од Етрураца (који су себе звали Расени) да је понављање мајка учења.

Анатолиј Кљосов живи у Америци, колевци израза као што су: „политичка коректност“ или „говор мржње“. Зато, бавити се заједничким мушким претком, а избјећи оптужбе за горе наведене изразе је… готово немогуће. Историја се никада није одвојила од политике, видјећемо хоће ли то успети ДНК-генеалогији? Један од задатака, скоро херкуловских послова, које је аутор морао да савлада је и борба с потпуно неодговарајућом и у суштини погрешном терминологијом у археологији, историји, палеолингвистици… Да би илустровао опсег тих грешака Кљосов је духовито, као да је Србин, давао сопствене примјере кованица типа – протосовјети, као потпуни еквивалент владајућим „научним“ изразима!

Ако мислите да је филологија, чак и палеолингвистика, за разлику од историје и археологије, ослобођена притиска политике, онда се грдно варате. Сјећам се како сам на часовима старословенског и палеографије мучио професора питањима типа: где престаје дијалект и почиње нови језик? Критеријуми раздвајања, једноставно ћу рећи, не постоје! Тако да смо увијек долазили до закључка како је постанак новог језика, у наше вријеме, политичка одлука. Врхунац овог „критеријума без критеријума“ догодио се у 20. вијеку када је одлукама неколиких центара моћи, на првом месту Ватикана и Коминтерне, почело комадање српског језика и српског простора, односно, српског народа. Тако званично атеистички СССР наступа заједно са званично теистичким Ватиканом. Једна, добронамјерном, боље рећи необавјештеном човјеку, наизглед немогућа спрега. Света столица је имала благу предност на терену, због већ одавно постављене „инфраструктуре“, док је црвени Кремљ тек имао да изгради своју мрежу. Ипак, овај напорни рад уродио је плодом. Уз помоћ Аустронијемаца Ватикан је у оба свјетска рата, а посебно у Другом, извео до тада невиђен геноцид. Број српских жртава још увијек је тајна. Не знам ни за један народ у прошлом вијеку да је више пострадао, да се изразим бирократски – „по глави становника“. И жреци Коминтерне радили су исто, знајући да никад неће завладати Полуострвом док не сломе кичму српству.

Побједа комунизма 1945. године одмах је „породила“ три народа: Македонце, Црногорце, Југословене. И нешто касније муслимане са великим М. После серије ратова 1991–1999. муслимани су волшебно постали Бошњаци. Тако да данас постоје три нова језика, од којих један потпуно разумијем и спорије говорим (македонски), а бошњачки и црногорски говорим перфектно, пишем и могу „симултано“ да преводим са једног на други! Ово је на жалост истина.

Уништавање и фалсификовање руске историје било је беспризорно. У књизи М. Т. Бељавског „М. В. Ломоносов и оснивање Московског универзитета“ коју је издао Московски универзитет 1955. поводом двјестагодишњице свог оснивања, налазе се ови занимљиви подаци. Ломоносов 1750-их година, заокупљен историјом, пише рад „Древна руска историја“. Његови рукописи и припремни радови су нестали. Издавање је ометано. Књига је изашла из штампе тек послије смрти Ломоносова 1765. године! Али, „најљепше“ тек долази. Закључено је да под именом Ломоносова уопште није објављено оно што је Ломоносов заиста радио и писао. Историја овог случаја врло је занимљива, јер је извјесни Милер припремио све за штампу. Исти овај Милер руководио је универзитетом у Петербургу, а Нијемци су руководили и петербуршком гимназијом, која је спремала ђаке за факултет. Цитирам: „У гимназији професори нису знали руски језик… а ученици нису знали њемачки. Предавања су држана искључиво на латинском. Гимназија током тридесет година (1726–1755) није припремила ни једног човјека за упис на универзитет. Из тога је извучен сљедећи закључак. Изјављено је како једини излаз представља довођење студената из Њемачке, пошто је Русе наводно, свеједно немогуће припремити. Тобоже дивља неписмена земља. Стварно, откуд болест норманизма у Русији?!

Сличан случај несталих рукописа десио се нашем историчару „проторомантичару“ и „протоаутохтонисти“ Милошу Милојевићу у 19. веку. У питању су сандуци нестале грађе!

Поимање о великој старини Срба има дубоке коријене код нас и људи су о томе изгледа одувијек промишљали и писали. Али то „званична историографија“ не признаје, штавише, презире и изврће руглу. Страх од традиције и истине толико је велики да су чињени трагикомични потези. У Србији постоји књига која је преведена и објављена без прве половине текста! То се десило дијелу дубровачког попа Мавра Орбина који га је штампао у Пезару 1601. на италијанском језику, под насловом „Царство Словена“. Више бих волио да се то урадило из глупости, али нажалост није. Учињено је намјерно с биједним образложењем да је на првих 250 страница легендарна и по томе непотребна историја. А ту у необјављеној половини каже Орбин рецимо и ово – да су Руси дошли у Мизију (Србију) за вријеме цара Вителија (69. године наше ере) и прозвали се Рашани. Између осталог, у тој половини, налази се и вандалски рјечник на неколико страница, из кога се јасно види да су Вандали Словени а не Германи, какав је о њима и до данас став западне историографије. Пре неколико година Орбин је, наравно у цјелости, преведен и објављен у Русији, а у Србији још није, иако се из садржаја лијепо види да је далеко највећи број страна посвећен Србима и српској историји. Све ово пишем да покажем како се нисам сам од себе пренуо и почео да трабуњам о великој старини свог народа. Прије мене су о томе говорила и писала покољења. Пошто су сви помрли, неће се љутити ако неког од њих случајно прескочим.

Крајем прошлог вијека Олга Луковић Пјановић обновила је борбу за опстанак наше праве историје књигом убитачног и провокативног наслова „Срби… народ најстарији“, што је у ствари цитат изјаве византијског историчара Лаоника Халкокондила: „Срби су народ најстарији, то поуздано знам.“ Олга је преживјела њемачки логор, докторирала на Сорбони… Послије тешке болести поново учила да говори… И уз све недаће, својим радом и својим књигама пробудила и раздрмала посустале Србе. Вратила нам достојанство. Она је вољела да каже како је српски језик врло стар, исклесан, избрушен као дијамант дуготрајном употребом.

Коју годину касније појавила се књига Ранке Куић „Црвено и бијело: српско-келтске паралеле“, за коју сам, по професоркиној жељи, имао част да напишем приказ. Ранка је била члан Велшке академије наука и прва жена доктор англистике у Југославији. Њен камријски речник сам доста користио и чинићу то и даље.

„Порекло Словена“ је толико духовита књига и толико добро преведена Савом Росић да ми се често чинило како сам неке пасусе из књиге написао ја а не Кљосов! Слобода и став, убиствени аргументи, то је оно што издваја ово дјело. Оно је своје од почетка до краја. Како не бих дошао у напаст да препричавам књигу или бар откривам њене најзанимљивије дијелове, вратићу се најбољим палеолингвистима које је дао српски народ у двадесетом вијеку. А то су још Милан Будимир са својих неколико хиљада објављених непревазиђених страница о српском, старогрчком и латинском. Ту је и наш највећи санскртиста Радмило Стојановић, који је, објашњавајући да у Европи број падежа опада идући с Истока ка Западу, изговорио антологијску реченицу: „… они се гуше!“, подразумијевајући под тим неодговарајући говорни апарат, јер Англосаксонци у суштини употребљавају туђе речи.

Ипак не могу да издржим, и овдје ћу убацити мало етимологије. Опште је познато да ми Словени све Германе зовемо Нијемци, јер не говоре. А у исто вријеме себе, пошто словимо односно говоримо и разумијемо се одлично међу собом, називамо Словени. Они који говоре. То је дакле један антипод – мутави Германи и говорљиви Словени.

Аутор у књизи доста говори о Индији. То ме је подсјетило Мануовог Законика, а у њему… ево бар једног примјера: на санскрту се туђ човек, варварин, каже – млечка. А то је онај који млчи, мучи – ћути, дакле „нијем(ац)“. Открива се исти српски аријевски руски начин размишљања и именовања.

Каже Кљосов да је санскрт од свих европских језика најближи руском, и са тиме се слажем, јер се потпуно подудара са оним што сам и сам закључио, и писао о томе. Да не бих откривао причу, рећи ћу то овако: рецимо да српски мушки преци путују возом из Београда за Техеран. То је јако спора композиција, путоваће се хиљадама година. Београд, Москва, Кијев, Аркаим, Делхи, Техерааааааан! Могуће је да неки преци нису ни ушли у воз јер су остали на „станици“ да се млате са Ербинима. Ко су Ербини? Е то ћете сазнати у књизи. Да се вратимо на станице пруге, Москва је много ближа Делхију од Београда, наравно, ако се путује овом „пругом“. То никако не значи да се путници из Београда не би могли споразумјети са оним из Делхија.

Прије више од двадесет година, пишући прву свеску „Српско-српског речника“, читао сам „Повест времених лет…“. А тамо лијепо каже да су Словени одавде (са Дунава) отишли на сјевер. Лијепо, размишљао сам, може ли древни текст дати још неки податак о сеоби са југа на сјевер? И нашао сам га у „Повијести…“ за годину 859. како Пољани Сјеверани и Вјатичи плаћају данак у сребру и вјеверицама (мисли се на крзно веверице). Староруске вјеверице у преводу на савремени руски постале су белке, бјелке. Да, у староруском тексту је вјеверица – вјеверица, смеђе боје, умјереног климатског појаса, а у новоруском је побјелила као и бијеле ноћи! Кад смо код вјеверица, и Грци кажу вјеверица; ово тек онако…

Постоји један дио у књизи „Порекло Словена“ који је заправо породични родослов самог аутора. Кљосови су старином из курског краја. Ратови и збијегови, па опет ратови и збијегови. Од 16. до 18. века под сталним притиском муслиманских хорди, празни се простор низ Дњепар до Крима. Ово говорим зато што се управо ту насељавају половином 18. века Срби из Аустрије. И ето, ми ћемо зауставити Турке и Татаре. Гледам карту Захарија Орфелина из његовог дјела „Историја и живот Петра првог Великог“ (Венеција, 1772.). На тој карти с десне стране Дњепра лијепо пише Новаја Сербија! Срби нису више хтјели да чувају Аустрију од Турака и један дио напушта Крајину и одлази у данашњу Украјину. Промијенили су простор, али не и његово име.

Сеобе народа су чудна ствар, некада иду у таласима између којих могу бити стотине и хиљаде године размака, а некад се „ентитети“ једноставно врте, круже у мањим и већим луковима, враћајући се на исти простор. Можда о томе говори српска десетерачка песма „Свеци благо дијеле“; о некаквом доласку из Индије, Инђије, земље проклете. Тако је Кљосов заправо потврдио оно што сам писао, пронашавши заједничког мушког претка Руса овдје, прије више хиљада година. А мени је то сасвим довољно. Говорећи о Аријевцима, аутор нам обраћа пажњу и на свастику, знак који су Аријевци пронијели и посијали гдје год су се кретали. И прича како је тај орнамент протјеран и са народног руског веза, и практично уништен од стране НКВД-а, заједно са везиљама. Онај ко није носио црвену пионирску мараму, и црвену петокраку на шљему, као на примјер ја, тешко ће то да схвати. Али комесари су још ту, само су промијенили „демоде аутфит“. Узимам „Историјско-етнографски атлас Сибира“ Академије наука СССР-а, штампан 1961. године. У овој огромној и тешкој књизи, одлично илустрованој, нигдје ни трага свастикама. Ту су резбарије на кости, дрвету, шаре са одјеће и шаманских бубњева, али свастике нигдје! Али шта да се очекује од публикације петнаест година послије Другог свјетског рата. Тако нешто може да се схвати увијек и само у контексту времена. Свеједно, тај ми је атлас веома помогао у рјешавању многих замршених етимолошких питања. У њему се налазе одличне слике, фотографије и цртежи јахања јелена. Можда је јелен узјахан прије коња, и тиме прилазимо рјешењу још једне загонетке о аријевским пјесмама старим 7.000 година. Уосталом, то ћете открити сами.

Аутор помиње Вилијама Џонса који је 1790. године први срочио концепцију индоевропских језика рекавши да су три језика, латински, грчки и санскрт, настала од једног језика који више не постоји. А двадесет година касније, 1808. године Фредерик Шлегел је дао приједлог да се они назову „индогерманским језицима“… Шта друго очекивати од Нијемца.

Наш језикословац Павле Соларић штампао је 1818. године књигу под насловом „Римљани словенствујући“, што ће рећи – Римљани који су некад били Словени. Та књига посвећена је лорду Фредерику Норду, бившем гувернеру Цејлона, са којим се Павле Соларић упознао у Италији. Лорд, страствени лингвиста, одушевљен Соларићем жели да га поведе као секретара на пут у Русију, али Павле због болести то одбија. „Римљани…“ су посвета лорду и нека врста опроштајног писма, али најважнији дио списа је рјечник од 700 латинских речи, за које је Соларић утврдио да улазе у латински фонд из старог српског језика! А да, још и ово: два вијека је чекала Соларићева књига да буде објављена, прилагођена савременом српском. И колико знам, он је први Србин који је употријебио израз етимологија.

Српски народ је, гледано свјетским мјерилима, малобројан. Али је велики по насљеђу, нарочито по језику. Даћу један прилично непознат примјер. Постојао је пројекат под називом – квантитативни опис структуре српског језика, посвећен статистичком проучавању српског писаног насљеђа од 12. вијека до нас. Аутор овог подухвата је Ђорђе Костић. Посао на корпусу српског језика трајао је само од 1957. до 1962. године, када је рад прекинут из неутврђених разлога. Узорак српског језика од 12. до 18. века састоји се од око 500.000 ријечи! Укупан број ријечи кроз све епохе писаног насљеђа, за само пет година истраживања, попео се на 11.000.000. Можда ће и овај податак помоћи добронамјерном читаоцу да боље ухвати нит простор – вријеме – човјек, у „Пореклу Словена“, времеплову Анатолија Кљосова.

(Предговор за књигу: Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију – Анатолиј Кљосов)

Пише: Радован Дамјановић