Већ пар година пажњу јавности привлачи концептуални умјетник, друштвени радник, политичар и вербални револуционар, Дамир Никшић. Његови кратки видео-клипови драстично одударају од сиве политичке сцене која доминира у БиХ већ деценијама. Могло би се рећи да Никшић, за разлику од већине домаћих политичара који су банализовали политичку сцену и од ње стварили ријалити шоу, у својим клиповима, који сценски подсјећају на ријалитије, поставља озбиљна друштвена питања и на њих одмах нуди своје одговоре који су углавном јасни и сасвим у складу са идеологијом и светоназором који он заступа.
А тај је његов светоназор привлачан. Повратак у прошлост ради изградње боље будућности, како сам негдје рече. Обнова секуларне, грађанске, модерне, деполитизоване државе. У први моменат би се рекло управо онакве државе која, према француском филозофу Александру Кожеву, предстваља крај историје до кога је дошло са настанком француске Републике. Према Кожеву, од тада до данас се ништа друго и не дешава, осим ширења те идеје модернизма од свјетског центра ка периферији. А привлачна снага модернизма је таква да се као неминовност намеће да стигне и до самог краја свијета.
И ту Никшић поентира – он је за модерну, а не патримонијалну државу. Он је за достизање цивилизацијских норми које смо некада, у доба комунизма, бар парцијално конзумирали, док смо данас сљедствено томе запали у доба варваризма. Чак се у његовим наступима може осјетити и критика југословенског комунизма као недовољно досљедног и прожетог национализмима.
Међутим, скоро у истом моменту Никшић прелази танку црту модернизма и ничим изазван започиње вербални идеолошки рат са онима које назива националистима, конзервативцима и неолибералима. Укратко, са свима онима који дијеле моја убјеђења, приписујући им ретроградност, клерикализам, антимондијализам. Негдје у ваздуху виси чак и шовинизам.
Иако цијеним људе са јасним ставовима, јер је таквих данас мало, шутјети би значило слагати се са таквим његовим описом. А такав опис је погрдан, нетачан и ближи Дамиру–партизану, него Дамиру–модернисти.
Да кренемо од најосјетљивијег питања – национализма. У перцепцији Дамира Никшића национализам је сам по себи (per se) лош. Он је извор сукоба и подјела, нови „опијум за народ“ који користи владајућа класа да скрене пажњу јавности од експлоатације коју проводи над својим грађанима. У пракси није то ни далеко од истине. Бар у овој нашој држави. Међутим, Дамир заборавља, или не жели да призна, да такви националисти нису ни либерали ни конзервативци. Заправо, подједнако их има и међу социјал-демократима, комунистима као и међу било којом другом политичком оријентацијом. Они су просто макијавелисти без било какве стварне идеологије која би одређвала њихово понашање.
Ко је читао Фридмана, Смита, Рикарда или неке друге оце либерализма зна да се радило о нескривеним националистима који су предлагали друштвено непопуларне ствари вођени увјерењем да то чине за добробит своје државе, а неријетко и цијелога свијета. Дакле, национализам није нешто лоше и искривљено, нешто својствено само неинтелигентним балканцима како се жели представити, већ нешто својствено скори свим људима на овом свијету. Ријетки су они који надрасту своје коријене и који се свугдје осјећају подједнако добро – грађани свијета.
Свакако, национализам је лако експлоатисати у лоше сврхе, али то не значи да је он сам по себи лош. Поистовјећивати национализам са клептоманијом и шовинизмом би било исто као и поистовјећивати социјализам са нацизмом или црвеним кмерима.
Наравно, ми у БиХ имамо проблем са национализмима, али је он сасвим друге природе. Наиме, грађанске државе западне Европе су, по правилу, настале из националних држава, надрастајући регионалне идентитете и утапајући их у ширим друштвеним процесима. Код нас то није био случај. На Балкану, скоро по правили, не постоји једнакост државе и нације.
Због тога је код нас и модернизам неоходно другачије перципирати како би суштина истог остала неокрњена. Тако се, према мом дубоком увјерењу, у сложеној држави састављеној од више идентитеских ентитета, каква је БиХ, идеја модернизма своди на поштовање права малобројнијих група да не буду мајорозовани при доношењу одлука, а не на демократију по принципу један човјек – један глас. Принципи консензуса и ненаметања природно извиру из идеја либералне демократије код сложених држава које нису прошле фазу националног стапања (melting pot-a), као што је то прошла Француска још прије Револуције. Отуда и неслагање схватања појма нације код нас и код западноевропљана. У Француској су сви грађани Французи. У САД такође. (Не)службено могу имати ово или оно поријекло, али су сви Французи. Међутим, у БиХ, по задњем попису становника скоро да нема босанаца. У Југославији је и након седамдесет година њеног постојања државе било мање од 5% Југословена. Можда је све то жалосно и можда показује да смо и даље 250 година иза модерних држава, али је напросто тако и са тим нам ваља живјети. Међутим, заштита грађанских права, секуларизам, расна и родна равноправност, деполитизација институција на сваком педљу ове земље је оно на чему се може и мора инсистирати и то не задире у питање националног идентитета, а води модернизацији друштва и хватању цивилизацијих токова за којима дебело заостајемо.
Још је контрадикторнија перцепција модернизма г. Никшића у сфери економских односа. Иако у овој сфери г. Никшић не иде до краја, односно не даје јасне одговоре како би он организовао привреду, основна стремљена вуку на повратак комунинистиче – планске привреде, или бар дубоко социјалистичке привреде са снажном државом која ће регулисати привреду, те вршити прерасподјелу у корист „радничке“ класе. Отуд је његова критика „клинтоноваца“, „либералног естаблишмента“ САД усмјерена на њихово прихварање капитализма и тржишне привреде. Може се рећи да је добро по г. Никшића што овдје осим критике не даје јасне одговоре шта нуди јер би тиме оголио своју позицију, која је, слободно се може рећи, супротна модернистичким токовима интеграција и заправо је повратак на „странпутицу“ историје. Наиме, повратак комунизма или увођење социјалистичке привреде на овом нивоу привредног развоја је практично могућ једино уз повратак аутархији тј. затварању домаће економије ка иностранству. Тиме ове поруке г. Никшића попримају форму утопизма и призвуке популизма, играјући на емоције Југо-носталгије и анти-неолиберализма које су у нашој јавности врло распрострањене. На ову тему се не бих посебно враћао. Рецимо да сам свој став о том питању већ исказао у колумни Референдум, објављеној у Независним новинама у октобру 2013. године или нешто касније у колумни На кога је Христој љут, објављеној такође у Независним новинама у октобру 2015. године. Суштина је да на економска питања г. Никшић не даје било какве смислене одговоре, а да га одговори који се наслућују никако не свратавају у мондијалисте, модернизаторе и друге напредне снаге у које би он волио да се сврста.
Због тога бих, помало безобразно, на крају желио да г. Никшићу дам један савјет, без амбиција и увјерења да ће тај савјет заиста и послушати. Нека се окане либерала и конзервативаца. Нису они његови љути противници како их жели представити. Њих у овој земљи ионако нема пуно, а на одговорним позицијама су ендемска врста која се крије као да су, не дај Боже, каква секта. Прави противник његове комунистиче утопије, али и нашег либералног друштва су идеолошки индиферентни, макијавелистички безкрупулозни, популистички-клептократско оријентисани политичари. Част неколицини изузетака. Остали су љигава класа која прожима цијело ово друштво и треба их истјерати на чистац умјесто измишљања непостојећих „класних непријатеља“!
Аутор: Марко Ђого
