Данас би ти била ти (Милици, и недужној деци рата која и даље страдају...)

Данас би ти била ти, а не само сена у очима оних који те нису познавали. 

Данас би ти била ти, а не савест и опомена свету. 

Данас би ти била ти, нечије нешто, још један осмех на корзоу, још један глас у хору младости. 

Данас би живела своју песму, живље и јаче од свих оних које су ти написане и посвећене. 

Данас би љубила, данас би те љубили. 

Данас би волела, данас би те волели, а овако... 

Имао сам десет година тада, нешто више од тебе, и знао сам о свету исто колико и ти. 

Гледали смо га очима детета. 

И могао сам да прођем исто тако. Не само ја, већ сви трогодишњаци, петогодишњаци, десетогодишњаци. 

Невини, недужни, загледани у небо, како уместо птица и сунца сеје смрт. 

Шта си могла? 

Шта сам могао? 

Шта су могла сва деца света, осим да ћуте и чекају да одрасту? 

Теби нису дозволили. 

Ни теби, ни милионима оних који су издахнули пре него што су уопште успели да удахну живот. 

Данас би ти била ти, а овако... 

Обраћао бих се девојци, а не девојчици. Обраћао бих се радосно теби, а не презриво свету. 

Данас би ти била ти, неко за ким се окрећем, нечији уздах и чежња, нечије све... 

Данас би љубила, данас би те љубили. 

Данас би волела, данас би те волели. 

Мада, знај да те волимо и овако. 

Некад не разликујем рат од ратног злочина, све се води на истим страницама зла. 

Смрт је смрт. 

Не разликујем боју униформе, заставе, гласове, али зашто баш ти? 

Ти, у трећој години? 

Ти, у шареним бојама детињства? 

Чија си ти претња и ко се теби свети? 

Ниси стигла ни да опсујеш, ни да повредиш, а камоли... 

Не помињем оне који су те убили, за њих нема места у овој песми, ни у овој, ни у једној песми света. Поменућу само Ирак, Либију, Авганистан... 

Поменућу још Вијетнам, Иран, Сирију, Косово, Босну, Газу...

Аушвиц, Старо сајмиште и све дечије логоре... 

Данас би ти била ти, а не савест и опомена свету. 

Данас би ти била ти, и јеси то – симбол једне изгубљене битке, која ће некада бити добијена. 

Деца се не опраштају. 

Никада! 

Никоме!

Аутор: Стефан Симић