Danas bi ti bila ti (Milici, i nedužnoj deci rata koja i dalje stradaju...)

Danas bi ti bila ti, a ne samo sena u očima onih koji te nisu poznavali. 

Danas bi ti bila ti, a ne savest i opomena svetu. 

Danas bi ti bila ti, nečije nešto, još jedan osmeh na korzou, još jedan glas u horu mladosti. 

Danas bi živela svoju pesmu, življe i jače od svih onih koje su ti napisane i posvećene. 

Danas bi ljubila, danas bi te ljubili. 

Danas bi volela, danas bi te voleli, a ovako... 

Imao sam deset godina tada, nešto više od tebe, i znao sam o svetu isto koliko i ti. 

Gledali smo ga očima deteta. 

I mogao sam da prođem isto tako. Ne samo ja, već svi trogodišnjaci, petogodišnjaci, desetogodišnjaci. 

Nevini, nedužni, zagledani u nebo, kako umesto ptica i sunca seje smrt. 

Šta si mogla? 

Šta sam mogao? 

Šta su mogla sva deca sveta, osim da ćute i čekaju da odrastu? 

Tebi nisu dozvolili. 

Ni tebi, ni milionima onih koji su izdahnuli pre nego što su uopšte uspeli da udahnu život. 

Danas bi ti bila ti, a ovako... 

Obraćao bih se devojci, a ne devojčici. Obraćao bih se radosno tebi, a ne prezrivo svetu. 

Danas bi ti bila ti, neko za kim se okrećem, nečiji uzdah i čežnja, nečije sve... 

Danas bi ljubila, danas bi te ljubili. 

Danas bi volela, danas bi te voleli. 

Mada, znaj da te volimo i ovako. 

Nekad ne razlikujem rat od ratnog zločina, sve se vodi na istim stranicama zla. 

Smrt je smrt. 

Ne razlikujem boju uniforme, zastave, glasove, ali zašto baš ti? 

Ti, u trećoj godini? 

Ti, u šarenim bojama detinjstva? 

Čija si ti pretnja i ko se tebi sveti? 

Nisi stigla ni da opsuješ, ni da povrediš, a kamoli... 

Ne pominjem one koji su te ubili, za njih nema mesta u ovoj pesmi, ni u ovoj, ni u jednoj pesmi sveta. Pomenuću samo Irak, Libiju, Avganistan... 

Pomenuću još Vijetnam, Iran, Siriju, Kosovo, Bosnu, Gazu...

Aušvic, Staro sajmište i sve dečije logore... 

Danas bi ti bila ti, a ne savest i opomena svetu. 

Danas bi ti bila ti, i jesi to – simbol jedne izgubljene bitke, koja će nekada biti dobijena. 

Deca se ne opraštaju. 

Nikada! 

Nikome!

Autor: Stefan Simić