Међу великим бројем Црногораца и данас постоји вјеровање да је рушењем Цркве Светог Петра Цетињског, задужбине Петра Другог Петровића Његоша, на Црну Гору “бачено проклетство и засијано сјеме подјела и братоубилаштва”. И заиста, нема симбола који боље показује дубоке разлике и подјеле у црногорском друштву као давно порушена капела.
На једној страни је Црква, предвођена митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем који у обнови Његошевог завјета види духовну обнову и исправљање историјске неправде у Црној Гори, а на другој страни су, како себе називају, прави Црногорци, који у обнови капеле на Ловћену виде “стављање под великосрпску чизму и обнављање задужбине краља Александра Карађорђевића”.
Када је 1846. године Његош подигао капелу у част свог стрица, Светог Петра Цетињског и изразио жељу да и сам у њој буде сахрањен, мало ко је могао да помисли да ће ова богомоља прво скоро стотину година касније, а затим и све до данашњег дана бити предмет спора и дубоке подјеле међу народом. Рушењем и “убијањем” Његошевог духа и значаја међу народом у Црној Гори, многи су жељели да убију дух самих Црногораца. Ударом на Његоша, ударали су у биће и “жилу куцавицу” црногорског народа.
Као и много ствари у балканским народима, а нарочито међу Црногорцима, комплексне историјске прилике и њихово различито тумачење, покренули су дубоке подјеле. Али шта је званична историја и да ли противници обнове оправдано оспоравају обнову капеле?
На удару Аустрије
Раздор почиње 1916. године, након капитулације Црне Горе, када је окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио ексхумацију Његошевих костију, како би капела била срушена и на том мјесту био изграђен споменик у славу аустријског освајања Ловћена. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. године, а Његошеви посмртни остаци су пренесени у манастир на Цетињу. Црквица је разрушена и 1918. године расписан је конкурс за изградњу споменика. План није остварен пошто је Аустрија изгубила рат.
По предлогу митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића 14. новембра 1920. године, Свети архијерејски сабор и Свети синод Српске православне цркве доносе одлуку о обнови капеле. Ту одлуку извршава краљ Александар I Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша, те је посао завршен 10. септембра 1925. године, а капела је освештана 12. септембра. Ковчег са Његошевим костима је стигао на Ловћен и спуштен у саркофаг 21. септембра. Према историјским документима, краљ Александар желио је на том мјесту да подигне маузолеј, који би саградио Иван Мештровић, међутим такву намјеру осујетио је митрополит Дожић, јер није желио да се Његошу подигне “пагански споменик”, него само да се обнови Његошева завјетна црква.
Нови сегмент трагичне судбине капеле почиње током Другог свјетског рата, када су априла 1942. године италијанске фашистичке снаге оштетиле грађевину. Али праве заврзламе настају у миру, доласком комунизма у Црну Гору, када Влада Народне републике Црне Горе 1952. године, у договору са Мештровићем, приступа договору да се умјесто цркве подигне маузолеј у чијој би крипти поново похранили Његошеве посмртне остатке.
Што због беспарице, што због противљења многобројних југословенских интелектуалаца и смрти самог Мештровића, рушење капеле и подизање маузолеја одужило се до 1968. године, када је донесена коначна одлука и дозвола за рушење. Додуше, током година, било је покушаја да се компромисима спасе капела, тако да су постојали приједлози да се маузолеј подигне на Цетињу. Камен са капеле, обиљежен бројевима, које је вријеме углавном избрисало на вјетрометини Иванових корита, посложен је на ледину подно Ловћена. Било је речено да ће Његошева завјетна црква бити подигнута од истог материјала “негдје друго”, помињала су се баш и Иванова корита. Но, то се није догодило.
Његошева завјетна црква је порушена 1972. године, и на њеном мјесту 1974. године подигнут је Његошев маузолеј.
И ту се јавља проблем, јер Црногорци од комунистичког времена до данас, капелу више не гледају као Његошев аманет, него је називају “Александрова црква” и на обнову гледају као враћање под “српске скуте”.
Извртање теза
Публициста и историчар Јован Маркуш објашњава за “Глас Српске” да недавни захтјев митрополита Амфилохија да се обнови завјетна црква не представља обнову никакве Александрове цркве и да то представља класично извртање теза.
- Митрополит, од свог доласка на трон Светог Петра Цетињског прије 30 година до данас, жели да обнови ону цркву коју је Његош подигао, а никакву Александрову цркву. Уосталом, Александар је био потомак Његошев, унук краља Николе и баш на овом примјеру, као ни на чему другом, можемо да видимо ту “либералну идеју” Славка Перовића, коју је касније преузео Мило Ђукановић, а која је ништа друго него фашистичка творевина Секуле Дрљевића, на којој се гради мржња према свему што је српско - казао је Маркуш.
Он додаје да митрополит у својим захтјевима нигдје не тражи да се поруши постојећи маузолеј, него да се услиши Његошева “потоња жеља”. На питање да ли се слаже са тврдњом да ће се са “Црногораца скинути проклетство кад се обнови капела”, Маркуш одговара потврдно.
- Апсолутно. Антисрпска хистерија настаје на рушевинама Ловћенске капеле и на тековинама Секуле Дрљевића и Милована Ђиласа, који су пропагирали неку црногорску нацију која је настала од Илира, које се и Ђилас на крају одрекао. Та идеја настаје када су италијански окупатори на попису грађане уписивали као монтенегрине. И зато није увредљиво када их митрополит Амфилохије назива “копилад италијанска”, јер он не мисли ништа лоше и само жели да их врати Његошу - истакао је Маркуш.
Колико су Његошев аманет и идеја обнове капеле значајни и за саму Митрополију црногорско-приморску, свједоче и монаси Цетињског манастира који кажу да је митрополит Амфилохије као најважнији свој задатак поставио управо испуњење тог завјета и да се “договорио са Богом да неће умријети, док не обнову капелу на Ловћену”.
С друге стране, на овакве најаве реагују и поједини Цетињани, који истичу да ће маузолеј и обнову капеле “од Амфилохија и животима бранити”.
И на крају, остаје само нада, да ће капела умјесто разлог подјеле, поново бити залог слоге и јединства. Баш као што је Његош за живота био.
Изглед капеле
Те 1925. капела је обновљена од тесаног ловћенског камена донесеног из рудника “Златице”, у двије кружне форме, коју су чиниле једна већа и једна мања, с тим да је све што је остало од старе капеле узидано у обновљену. Величина и облик старе и нове капеле били су исти, док је простор око нове капеле нешто проширен. Око капеле је подигнута ограда са степеницама од тесаног камена и на врх капеле је постављен крст од мермера са Венчаца. Унутрашњост је била израђена по узору старе капеле. Под капеле и олтара су покривени мермерним плочама са Брача. У капели, са десне стране, постављени су саркофаг, покривен једном плочом од мермера и круна. Испод саме круне је Његошев лик у мозаику.
