Дејтонски споразум је тешко нарушио права сарајевских Срба, истиче предсједник Скупштине Организације старјешина Војске Републике Српске пуковник Благоје Ковачевић.

Дејтонским мировним споразумом одређено је да пет предратних сарајевских општина Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа и Ново Сарајево, које су све вријеме грађанског рата у БиХ биле највећим дијелом под контролом српских власти, припадају Федерацији БиХ.

- Српски народ Сарајевско-романијске регије, иако је у рату навикао на разне подвале тзв. међународне заједнице, овом одлуком био је потпуно шокиран - наводи Ковачевић за Срну.

Он напомиње да је из историје познато да никада ниједан мировни уговор или споразум није задовољио све стране у сукобу, али је мало мировних споразума било који су се тако грубо оглушили на права једне од заинтересованих страна, као што је то био овај споразум.

- Нико није могао ни у најцрњим слутњама претпоставити да ће се неко овако поиграти са њиховим животима и судбинама. Сви могући аргументи: грунтовне књиге, историјско бивствовање, културно наслијеђе, у рату одбрањена територија - били су на српској страни, али није било воље бјелосвјетских моћника - истиче Ковачевић.

Он подсјећа да је током читавог рата српски народ оптуживан за тзв. "агресију на БиХ, а нарочито на град Сарајево".

Према његовим ријечима, ову пропаганду ширили су муслимански медији и скоро без изузетка медији из САД и западноевропских земаља, па испада да су баш они својим дјеловањем и припремили ову неправедну одлуку према Србима Сарајевско-романијске регије.

- Незадовољни овом одлуком, Срби из сарајевских пет општина организовали су бројне митинге и окупљања, упућујући само једну поруку: 'Не дамо Српско Сарајево'. Ови протести су организовани више као исказ својеврсног патриотизма и огорчености, а мање као нада да ће се њима нешто промијенити. Била је предвиђена и прецизна динамика када ће се извршити реинтеграција спских насеља у федерално Сарајево - подсјећа Ковачевић.

Као што често бива на овим просторима, иако календарски на измаку, зима је тих дана показала сурову ћуд, јер је свакодневно падао снијег, а температура ваздуха се у појединим ноћима спуштала и до минус 20 степени Целзијусових.

- Што су се више приближавали датуми реинтеграције српских територија у федерално Сарајево, протести су јењавали и преовладавала је свијест о колективном исељавању. На све стране тражени су камиони за превоз најнужнијих ствари и упутства куда да се крене. Само по себи наметнуло се мишљење да се треба кретати према истоку Републике Српске, односно према Палама, Рогатици, Вишеграду, Братунцу, Зворнику, Бијељини и даље према Београду и Новом Саду - наводи Ковачевић.

Он напомиње да није мали број оних који су своје уточиште потражили у прекоокеанским земљама САД, Канаде и Аустралије, као и земљама Западне Европе, док је један мањи број Срба одлучио да остане на простору српских насеља на источној периферији Сарајева у насељима Војковићи, Касиндо, Лукавица и Тилава и ту изнова започне своје битисање.

- Осим чињенице да морају да се исељавају са вјековних огњишта, највећи број тих невољника ископавао је посмртне остатке својих погинулих сабораца и чланова породица, с намјером да их сахране тамо гдје нађу ново станиште. У току овог егзодуса од преноса посмртних остатака око 1.000 погинулих бораца Војске Републике Српске настало је војничко гробље у општини Соколац које ће временом добити назив 'Мали Зејтинлик' - напомиње Ковачевић.

Било је случајева да су посмртни остаци неких бораца сахрањивани без присуства родбине јер у овом општем они нису могли да присуствују то чину.

Нажалост, наводи Ковечевић, дио ових невољника ни за дуго времена није успио да се скраси у новим срединама, а разлози су били вишеструки: одсуство довољног броја смјештајних капацитета, немогућност запошљавања и недостатак било каквих средстава за голи живот.

- Тако је то било прије 27 година на простору Сарајевско-романијске регије. Данас у федералном Сарајеву скоро да и нема Срба, јер су сведени на ниво статистичке грешке. А прије рата, Сарајево је било други по величини српски град у Југославији, одмах иза Београда - закључује Ковачевић за Срну.

Пише: Огњен Беговић