Прича о Споменку Гостићу и бесмислу рата: “Док рат траје, ја одавде нећу“

09.01.2024. 21:57
0
ИЗВОР: srna.rs

Четрнаестогодишњи Споменко Гостић погинуо је 20. марта 1993. године приликом гранатирања положаја Војске Републике Српске на Озрену, а само два мјесеца раније одбио је понуду Предрага Симикића да са њим оде у Париз, гдје би га удомио, школовао и омогућио нормалан живот.

Након тешког дјетињства, због насилничке природе његовог оца и развода родитеља, Споменко са мајком из Маглаја одлази да живи код баке у озренско село Горњи Улишњак, гдје је био и његов полубрат.

Доласком код баке на село слиједи миран период његовог дјетињства, али након свега пар година почињу ратна дешавања.

Непосредно пред избијање ратних сукоба преминула је Споменкова мајка, која је била срчани болесник, а приликом првих напада на село погинула је и његова бака Вида, док се полубрат Драган придружио војсци.

Напетост у озренским селима и повремени инциденти ескалирали су 21. септембра 1992. године, а село Горњи Улишњак нашло се окружено муслиманским селима.

У селу, које се мање-више налазило на самој линији фронта и често било изложено артиљеријским нападима, није било довољно војно способних мушкараца.

Споменко је био вриједан дјечак и увијек прискакао сам у помоћ коме год је затребало, а посебно је волио коње и за разлику од друге дјеце није их се плашио, наводи се у монографији "Дјеца жртве рата 1991-1995" у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

О Споменковом приступању војсци свједочи његов кум и пријатељ Далибор Трипић, који је рекао да их у војску нико није примио раширених руку, ни дочекао, те да су као дјеца морали бити дупло озбиљнији и одговорнији него старији да би имали повјерење у њих.

- Пошто је наше мјесто било мало, окружено са свих страна, били смо увучени, а није било довољно војника, у тај први мах Споменка нису ангажовали. Нас који смо имали 16 година били су распоредили у позадинске јединице за курире да би што више способних војника могло да иде на линију... Њега нису ангажовали, што му је тешко пало. Није се помирио са тим, пошто се увијек дружио са нама старијима. Кад смо ангажовани, он је остао буквално сам. Није имао са ким ни да се дружи - испричао је Трипић.

Он је додао да је са почетком жешћих борби дошло и до проблема у снабдијевању војника, али је Споменко ухватио два коња и направио запрегу.

- И силом прилика су га примили, нико се није могао одрећи, јер је ишао на прву линију, извлачио рањенике, довозио муницију, храну, буквално, постао је незамјењива карика у тим борбама и у тој јединици - навео је Трипић.

У монографији се наводи да је заједно са Споменком запрегу направио и возио његов пријатељ Славиша Петровић, који је од њега био старији само годину дана, те да су једном приликом, док су возили храну за борце, морали да скрену са главног пута који је усљед кише био пун великих бара, те је запрега нагазила на противпјешадијску мину.

Славиша је био лакше рањен, а један гелер је окрзнуо Споменка и то је било његово прво рањавање.

Упркос овоме, њих двојица су пјешке донијели храну борцима, а након тога је Споменко распоређен на мјесто курира у команди.

Захваљујући фотографији Споменка коју је направио фотограф Томислав Томо Патернек, али и екипи Телевизије Нови Сад, коју је предводио новинар Петко Копривица, за Споменка се чуло и изван Озрена.

У првом интервјуу из октобра 1992. године Споменко је говорио о свом животу и његовим војничким данима, те је између осталог рекао: "Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу, да ослободимо село од непријатеља".

Ова репортажа имала је велики одјек у јавности, бројни људи су се јавили да четрнаестогодишњег ратника прихвате и удоме, школују и да му на било који начин омогуће нормалан живот.

Петко Копривица се на Озрен вратио 7. јануара 1993. године, а са њим је дошао и Предраг Симикић Пеган, који је живио у Паризу са жељом да упозна Споменка и поведе га са собом у Француску, али је његову понуду Споменко одбио.

Приликом гранатирања положаја Војске Републике Српске 20. марта 1993. године погинуло је пет војника, Споменко је тешко рањен, а убрзо је преминуо.

Сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу Њиверак, Горњи Улишњак.
Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ. Једна улица у Вишеграду названа је по Споменку Гостићу, а у вишеградском насељу Гарача постављена је спомен-плоча у његову част.

У порти Храма Рођења Пресвете Богородице у Добоју 20. марта 2014. постављена је спомен-биста Споменка Гостића.

Коментари за ову вијест су искључени.
Повезане вијести
На данашњи дан НАТО ракетирао избјегличко насеље "Мајино насеље" На данашњи дан НАТО ракетирао избјегличко насеље "Мајино насеље"
Најмлађи страдалници НАТО агресије: За 78 крвавих дана 79 дјечјих жртава Најмлађи страдалници НАТО агресије: За 78 крвавих дана 79 дјечјих жртава
Навршила се 31 година од погибије Споменка Гостића Навршила се 31 година од погибије Споменка Гостића
Најчитаније
  • Демос више није дио власти у Палама
    19h 25m
    17
  • Павле Шкрба остварио тријумф у Мостару
    21h 14m
    0
  • Ко остварује право на стамбени кредит из средстава ИРБ-а?
    21h 33m
    0
  • Гол Јовића који је Србију оставио у игри за други круг (ВИДЕО)
    18h 53m
    0
  • Посљедњег јунског дана традиционална „Јагњијада“ на Вучијој Луци
    20h 33m
    3