Из периода Другог свјетског рата на нашем простору настало је на хиљаде фотографија и снимака на којима се налазе дјеца. Тако данас имамо сачуване фотографије и снимке српске дјеце у усташким униформама, са покрштавања, у колонама, логорским собама, али и измучене, преминуле и убијене дјеце.

На једној од таквих фотографија која се често појављивала, а и данас се појављује у различитим документарним филмовима, књигама и часописима, налази се дјевојчица која лежи на поду неке просторије и дјечак који сједи поред ње. Тај дечак је Милан Бижић (1938), данас осамдесетдвогодишњак у пензији, који живи у Силашу, мјесту свог рођења.

Миланова породица дошла је у Силаш двадесетих година прошлог вијека. Познато је да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца проводила аграрну реформу коју је пратила и колонизација солунских добровољаца. Миланов деда као солунски добровољац тако је од државе у Силашу добио земљу и окућницу.

Већ на самом почетку Другог свјетског рата прве жртве усташа и мађарских фашиста на овом простору били су управо солунски доборовољци из Силаша и Палаче који су убијени средином априла 1941. године. Сама Независна држава Хрватска издала је посебан закон о добровољцима који су постали непожељни у новој држави и убрзо потом и протјерани, махом у Србију.

– Деда ми је био солунски добровољац и као добровољац у Силашу добио је земљу и кућу, а овдје је доселио из мјеста Црквени Бок у западној Славонији. Овдашње становништво протјерано је у Србију 1941. године, већина породица, само је мој отац и још један човјек одведен у Осијек у затвор тако да ми нисмо тад отишли за Србију. Након очевог хапшења моја мајка је отишла у Црквени Бок, заједно са њом ишла је једна рођака и ја. У то вријеме имао сам четири године. Пролазили смо кроз шуме и данима јели само дивље крушке и друге шумске плодове – каже Милан Бижић, данас старац из Силаша који се због малог броја година које је тада имао не сјећа свих детаља из тог времена, али су му свјежа сјећања и приче старијих са којима је тада био.

– Села су била опустошена, или је народ побјегао или су их усташе протјерале и поубијале. Баш кад смо ми долазили у то село, извели су родбину и све су их поубијали. Кад је то видјела моја мајка, кренула је према њима да се супротстави, али јој сестра то није допустила јер је знала да би и њу убили. Примјетивши нас, усташе су кренуле за нама, али нису нас успјели ухватити у кукурузима. Ту смо се крили по напуштеним кућама све док нас коначно нису похватали и одвели у логор гдје су нас и раздвојили.

Логора се не сећа

Детаља из самог логора Милан се не сјећа, зна само да нису били дуго тамо. Вратили су се у Силаш, гдје су усташе населиле хрватско становништво, углавном из Загорја.

– Нисмо могли да се вратимо у нашу кућу пошто је у њој живјела једна породица, него смо живјели по другим кућама. Моја матер бавила се ручним радовима, ткала је и штрикала, тако да је то продавала тим Загорцима и на тај начин смо ја, мама и баба успјели да преживимо рат. Са мном у логору била је баба, пошто ми је матер побјегла у шуму гдје је била са Србима који су побјегли из својих села и скривали се од усташа. Отац је за то вријеме успио да изађе из затвора јер се за њега заложио један поп, у селу се крио једно вријеме и 1942. године поново су га ухватили и одвели за Винковце. Из Винковаца преко неке везе отишао је у домобране одакле је касније побјегао у партизане – напомиње Бижић.

Како Милан тврди, према мјештанима села досељени Загорци лијепо су поступали, чак су их и штитили од усташа.

– Често су нас крили од њих и нису нас одавали. Послије рата вратили смо се у своје куће, док су се Загорци који су овдје живјели у нашим кућама населили у оближње Ћелије и у Јармину.

Фотографија настала у логору Стаклана код Сиска?

Временом су се у јавности појављивале фотографије дјеце из усташких логора. Знајући да је као мали дјечак био једно вријеме у логору и имајући неке своје старе фотографије из тог времена, закључио је да се управо он налази на једној од тих фотографија.

– Када сам каснијих година видио ову слику упоредио сам је са једном својом из тог времена. И на једној и на другој фотографији види се да сам у истом одијелу, а са мном је заједно био и мој брат који је прошле године умро и који је од мене био старији 11 година. Он ме је и чувао – тврди Бижић и каже да не зна ко је дјевојчица која лежи поред њега на поменутој фотографији.

Ова фотографија заправо је замрзнути кадар из видео-снимка који се такође повремено користи у документарним филмовима. Иако се Бижић не сјећа тачно у којем је логору био, према подацима Јавне установе Спомен-парка Јасеновац, која је у посједу фотографије, тај снимак настао је у Дечијем логору Стаклана код Сиска 1942. године.

Логор у Сиску основан је у августу 1942. године, након козарске офанзиве и то под службеним називом Пролазни логор за избјеглице у оквиру којег је функционисао и логор за дјецу назван Прихватилиште за дјецу избјеглица. Било је неколико објеката овог логора као што су Стаклана, Пецара, Солана Рајс, самостан сестара Светог Винка.

Логор Стаклана назван је по просторијама бивше фабрике стакла „Теслић“. Кроз овај логор прошло је неколико хиљада дјеце, чији су родитељи били или убијени или одведени на присилан рад у друге логоре. Према подацима Јавне установе Спомен-парк Јасеновац у логору Сисак умрло је 1.631 дијете, иако ово није коначан број и он се вјероватно неће никада утврдити.

Већ по његовом отварању у овај логор дошла је Диана Будисављевић која је радила на збрињавању дјеце заједно са двије сестре Црвеног крста. У логору су била смјештена дјеца од дојенчади до четрнаест година, добрим дијелом обољела од различитих болести, у нехигијанским условима, са врло мало хране.

Након Другог свјетског рата Милан је одрастао у мјесту свог рођења. Бавио се пољопривредом, касније је једно вријеме био поштар у Ласлову, а 20 година је радио у Водној заједници у Осијеку. Иако са више година радног стажа, данас прима само пољопривредну пензију. Као заточеник усташког логора никада, ни за вријеме Југославије, ни данас, није добио ни динара обештећења, иако су то право многи искористили и остварили.