Са аеродрома “Никола Тесла” у друштву Миличиног супруга право је отишао у Краљево. Тамо су га на домаћој трпези сачекала јела која је обожавао док је живио на Косову и Метохији: сарма, бурек, пита са сиром, печење, домаћа погача и домаћа кафа.

Марта 2020. у Србију је из Француске дошао да би се послије 20 година поново видио са Милицом Ђорђевић Бојковић, некада дјевојчицом коју је 2000. године скоро свакодневно сретао на Косову и Метохији, а данас дипломираном економисткињом, удатом женом, мајком двије кћерке.

Жан-Стефан Декудије током 2000. и 2001. године био је војник у међународним трупама на Косову и Метохији. Француска база налазила се прво у Бањској, а затим у Новом Селу, а разлог боравка војника биле су интервенције у Косовској Митровици, укључујући заштиту такозваног моста Аустерлиц, који је био уништен у то вријеме.

Жан-Стефан је штитио и конвоје у којима су превожени Срби из села Гојбуља код Вучитрна до Косовске Митровице током дана како би се снабдијели залихама.

Док је обезбјеђивао конвој, примјетио је једну дјевојчицу која је забринутим погледом пратила мајку до камиона. Погледао је и осмијехнуо се, како би је ослободио брига и дао знак да је у сигурним рукама.

– Након тога, када је чула војна возила како патролирају селом дошла је да види да ли сам ту. Добио сам један стидљив осмијех све до дана када сам је током службеног обиласка села видио како бере јагоде, које је обожавала. Пришла ми је и понудила једну, а након тога ми је сваки пут махнула – сјећа се Жан-Стефан за Приче са душом.

Милица додаје да је тада имала осам година и да се сјећа једног француског војника који ју је волио као кћерку. Жан-Стефан јој је једном рекао да би волио да има кћерку и да ће се звати као она – Милица.

– Французи су дошли да би нас и наше село чували од напада Албанаца који су били чести. Једном је школски аутобус каменован, а они су нас спасили. Жан и ја смо се сретали често, некада на улици, некада у школи. Долазио је и код нас кући на ручак, обожавао је домаћи хљеб који је мијесила моја мама. Једна жена из села је говорила енглески, као и његов друг, па смо понекад и дуже разговарали. Не сјећам се свега, била сам мала – рекла је Милица за Приче са душом.

За крај мисије на Косову и Метохији, прије повратка кући, француски војници су направили војну свечаност испред сеоске школе. Том приликом Жан је поклонио Милици лутку барбику коју је купио у Приштини.

– Барбику сам чувала до прије шест година и она се налази на једној нашој заједничкој слици. Жан је увијек био добар према мени, пружао ми пажњу и стварно се ничег нисам плашила кад су нас Французи чували. Свако вече би они који су дежурни патролирали кроз село да виде да ли је све у реду. Прошле године моја дјеца су од Жана добила поклоне које је послао поштом: барбику и школски прибор за старију кћерку, а медвједића за млађу – каже Милица.

По завршетку мисије, Французи су напустили базу, а времена за поздрављање није било.

Милица се сјећа да је у току Мартовског погрома српског становништа 2004. године, када је Гојбуља нападнута, једно вријеме провела у згради у којој је била Жан-Стефанова база. Често је мислила на француског војника који је чувао њено село и породицу, али није знала како да дође до њега.

Међутим, 2017. године Жан-Стефан креће у потрагу преко Фејсбука. Милица је већ удата и има ново презиме, али је он на профилу једне дјевојчице из Гојбуље препознао локалну цркву Свете Петке.

Питао је дјевојчицу да ли можда познаје Милицу која је 2000. године имала осам година, рекао да ништа о њој није чуо годинама и да чак мисли да је нестала у погрому 2004. године.

– Увек сам мислио на њу питајући се шта се десило са њом и са њеном породицом. Поготово када сам у вијестима видио шта се дешава на Косову. Али једног дана, укуцао сам име села на Фејсбуку и успоставио контакт са једном особом из цркве. Питао сам да ли познаје једну дјевојчицу која је 2000. године имала осам година и онда смо Милица и ја поново ступили у контакт – рекао је Жан-Стефан Декудије.

Приче су почеле да се причају, емоције да се враћају. Милица је уз помоћ Гугла писала на српском шта се све издешавало у њеном животу, Жан је преводио и одговарао помоћу исте апликације на француском језику. Захваљујући једној Сањи која ради у једној невладиној организацији у Француској, чешће су комуницирали, а послије се договорили да се након 20 година сретну у Србији.

Жан-Стефан је дошао у Србију са својим тринаестогодишњим сином Теом, како би му, како нам је рекао, показао другачији живот у односу на онај у Француској.

Миличина породица је припремила домаћински дочек у Краљеву, гдје данас живе, а током недјељу дана заједно су обишли Косово и Метохију и вратили се на мјесто на којем су се упознали.

– Два дана смо били доле, водила сам га у Гојбољу, у Косовску Митровицу, на Газиместан, у Приштину, у Грачаницу. Воли све да види. Био је и у некадашњој бази у Новом селу, фотографисао је доста, показала сам му и школу. Данас у Гојбољи има свега двадесетак српских кућа, моја мама живи доле, остало су Албанци. Одмах сам га препознала, није се уопште промијенио, иако има 50 година. Осмијех му је остао заштитни знак. Увијек се смијао и ширио позитивну енергију. Од свих другарица у школи једино сам ја имала „свог војника“. Уливали су нам сигурност и помагали нам. Кад су они били у селу, ничег се нисам плашила – додала је Милица.

Жан-Стефан данас живи у градићу Арсаку, недалеко од Бордоа и бави се производњом вина. У Француску се из Србије вратио пун утисака, срећан што су сусрети једног војника са дјевојчицом са Косова и Метохије данас постали дио новог, а дугог француско-српског пријатељства.