Кажи ми Лазаре ко је за бојисте изабрао Косово, ти или Мурат?

Ни Мурат, ни ја. Косово се само изабрало. 

А, види ли се Косово одавде?

Не види се, али се зна гдје је.

Видиш ли оно велико сијање на небу? Видим. 

Косово је тачно испод тог сијања...

Само се изабрало и 610 година касније. 

Опет се на Косову нису сукобиле двије државе, два народа, ни два владара. Него два свијета, двије вјере, два бога. 

Голобради младици који су у свом "Боју на Косову" пјевали "збогом први нерођени сине". Нови Југовићи су тог деветог априла поново цијелом свијету показали да Србија није ћилим из Усака, свилени јастук из Бруса и да Срби знају за нешто скупље од главе...

Придружите се новокосовски мученици душама оних чије су поломљене ноге и одсјечене руке на Видовдан 1389. плутале по Лабу и Ситници. 

Исписали сте свој косовски завјет, стали раме уз раме са Лазаром и Обилицем. 

Побједници и праведници наши.

Радују се Топлица и Косанчић што дочекаше Тибора, Мирослава, Срђана и све свијетле косарске витезове.

За јунацима се не плаче, али данас одјекује јаук оних које су вас испратиле. Јаук неудатих удовица. Живима вјеренице, а мртвима невјесте...

Достојни сте кнежеве трпезе. 

Нека вам је вјечна слава и хвала. 

Када вас неко пита зашто нам је толико важно Косово, зашто му се молимо и клањамо...Како је могуће да сањамо нешто гдје никада нисмо били...Испричајте му за Видовдан, кажите му за Паштрик и Кошаре...Покажите слику Призрена и Богородице Љевиске. Реците му да Косово није парче земље, да је Косово живот и смрт,  сваки камен, божур, птица, маслинова грана...Свака суза, мајка у црнини, сироче без оца...Сваки крст, црква и манастир...Све је то Косово. 

Душа сваког Србина... Зато, земљу могу да нам узму, али душу не...

Догодине у Призрену.

Пише: Давор Цицовић