Претпоставља се да је на подручју Сребренице, Братунца и Скелана од почетка рата до марта 1993. године убијено око 1.200 људи, док се број повријеђених и рањених, такође на основу претпоставки, креће између 2.800 и 3.200 особа, наведено је у Меморандуму о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни /општине Братунац, Скелани и Сребреница/ против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, аутора Миливоја Иванишевића.
Бројни повријеђени и рањени су повреде задобили током честог гранатирања преосталих српских села у Братунцу и Скеланима, бројних засеока, те снајперском ватром и детонацијама бројних нагазних мина, чије су жрве цивили, пише у овом документу из 1993. године, чије дијелове преноси Срна.
Бројни убијени сахрањени су након што су њихова тијела извукли чланови породица и мјештани који су напуштали села, неколико десетина тијела предали су муслимани српској страни ради сахране, док су неки остали на пепелу и рушевинама својих кућа или негдје у близини мјеста погибије.
Међутим, пошто су муслимани заузели та села и њихову околину тијелима је немогуће прићи и нема могућности за проналажење тијела убијених Срба. Пошто су неки убијени током љета, тешко је да ће икад бити сахрањени. Можда ће тек након рата бити могуће процијенити број жртава чија су тијела остала на муслиманској територији из било ког разлога, и који су били убијени као затвореници, и њихови идентитет, пише у Меморандуму о ратним злочинима и злочину геноцида.
Тешко је имати прецизне податке јер су држани на разним мјестима, међу којима су нека која једва да имају било какву саобраћајну везу. Тако су, на примјер, дијелови општине Сребреница повезани са општином Милићи, други са општином Скелани, а трећи са општином Братунац.
Слично је и са мјестима укопа. Већина жртава укопана је у Братунцу, потом у Скеланима и српским селима која су још слободна. Поједине жртве сахрањене су на мјесту гдје су убијене, неколико у Југославији, у Бајиној Башти, Љубовији и селима на десној обали Дрине.
Дрина је била и гроб некима.
Тренутно је неопходно само испуњавати основне потребе и обавезе и борити се за опстанак, што спречава цивилне и војне власти да брину о броју жртава, пише у Меморандуму.
Упркос свему, оно што је познато и установљено и до одређене мјере медицински обрађено, свједочи о масовној трагедији српског народа у тим подручјима.
У Меморандуму је објављена и листа са именима 648 жртава или око половине људи српске националности које су убијене до 1993.
Листа жртава у прилогу садржи: име, очево име и презиме, годину рођења, пребивалиште, прије смрти, мјесто смрти. За готово све жртве познато је и мјесто рођења, професија, број чланова породице, узрок смрти, медицински резултати спољњег испитивања тијела, директни или индиректни починиоци злочина, очевици.
Осим тога, њихива национална и вјерска припадност је позната, али уз неколико изузетака, у питању су само Срби православне вјероисповјести.
Листа је рађена хронолошки, по мјесецу и датуму смрти, што пружа увиду обим и редослијед напада муслиманских група на српске територије.
Пажњу можда треба да привуче и чињеница да нису уништвана само српска насеља, већ су збрисане и цијеле породице у појединим селима.
Миливоје Иванишевић је аутор Студије о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни /општине Братунац, Скелани и Сребреница/ против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, која је на иницијативу предсједника СР Југославије Добрице Ћосића преименована у Меморандум југословенске Владе, документ који је достављен УН, Стејт департменту, Комитету за спољне послове Сената, те Цији 1993. године.
Документ је на адресе у Вашингтон однио професор Дарко Танасковић, а тадашњи југословенски амбасадор при УН Драгомир Ђокић Меморандум је упутио генералном секретару УН.
